11.12.08

sjećanje

Premda se na ovim stranicama uglavnom bavim savremenom literaturom, jedno sjećanje me uporno i dugo prati. Sjećanje na jedno davno vrijeme. Bilo je to, čini mi se, 1954. godine. Nekolicina nas studenata recitovali smo po beogradskim kafanama Jesenjina, istražujući neki skriveni smisao boemskog života. I jedne od tih večeri za naš sto "dolepršala" je pogužvana ceduljica sa dosta nečitkom, olovkom ispisanom pjesmom Kočijašu. Tada nisam znao ko je autor te pjesme, ali dosta kasnije sam saznao da je to Veles Perić (Petar Perić, 1924 - 1991), jedan od najoriginalnijih, za to vrijeme (1946. i 47) najmodernijih beogradskih pjesnika boema, "pojam rođenog pjesnika", kako je kasnije negdje zapisao Slavko Vukosavljević. A to pjesništvo prekinula je politika na najsuroviji način. Veles Perić, pjesnik i student prava, uhapšen je 1948. i otpremljen na zloglasni Goli otok. Za vrijeme njegovog zatočeništva i kasnije njegovi stihovi, koje su mnogi znali napamet, prenosili su se tajno po kafanama, prepisivali i pamtili. Tako je u više verzija sačuvana njegova pjesma Kočijašu:
*
Mesec, sfinga od mesinga,
nebom luta,
kočijašu, skreni kola
pored puta.
*
Kočijašu, hajd na čašu,
dođi, druže, da te pitam:
Kome njene ruke mašu
ove noći dok se skitam?
*
Noć je pala, kola stala
konji vrani,
i vrata su zaškripala
na mehani.
*
U kafani nikog nema,
krčmar drema preko stola.
Druže, mi smo dva boema
i željni smo alkohola.
*
Kočijašu, ispij čašu,
ispijmo je za čoveka!
I poteraj sad u kasu,
na putu nas zora čeka.
***
Idem tako kud me nose
dve cipele ko dva splava,
pijan, ružan, guste kose,
prazno srce, puna glava.
*
Mesec, sfinga od mesinga,
nebom plovi. Ona meni neće doći,
a cipele ko splavovi
odneće me tihoj noći...
*
Pet decenija kasnije, kada sam i sam saznao neke detalje o ovom pjesniku i ovoj njegovoj pjesmi, napisao sam pjesmu:
***
Pjesnik i mjesec
Velesu Periću u spomen
*
Nebom sfinga od mesinga i sad plovi
i razmatra iste teme o rukama:
Kome mašu? Koga odnose splavovi?
Još šapatom negdje pominju boeme,
*
kočijaše i Velesa koji pije za čovjeka,
što mu muke strašne sprema
na dalekim otocima i još nebo tamu lije
jer pjesnika dugo nema.
*
Kočijašu, hajd na čašu ove krvi
da ti pričam kako lijepi snovi bole
kad ih skole ljudi-crvi koji vole
tuđe nade, tuđe patnje, kočijašu!
*
Noć je pala kao suza, iz bokala tamu toči,
i vrata su zaškripala,
a na stolu prazna čaša, nikog nema.
Nema više kočijaša. Od boema
*
samo mjesec plovi nebom Belog grada,
luna žuta, samo on se proslavio.
Kad je pjesnik one noći skreno s puta,
tu nam ga je iznad glava ostavio
*
da nas pita: Kome vaše ruke mašu,
ruke žudnje, mržnje, bijesa svake noći
dok ja skitam? Konobaru, naspi jednu gorku čašu!
Ispiću je za Velesa.
*
Ova je moja pjesma objavljena u antologiji boemske poezije 2004. godine Brod nostalgije u Beogradu. Naravno, nije našla mjesto ni u jednoj mojoj pjesničkoj knjizi, ali je zajedno sa pričom o pjesniku Velesu ostala u mom sjećanju.

Broj komentara: 12:

  1. Чини ми се да Велесова песма има још једну, завршну, строфу:

    Растасмо се без свршетка,
    ти на једну, ја на другу,
    ја просвирах тад кроз тугу
    пијан звиждук место метка.

    OdgovoriIzbriši
  2. Hvala, Čaki. Možda ćemo saznati još detalja i sastaviti jednom cijelu pjesmu.

    OdgovoriIzbriši
    Odgovori
    1. Kočijašu, hajd' na čašu
      dođi druže da te pitam
      kome njene ruke mašu
      ove noći dok ja skitam

      Noć je pala, kola stala
      konji vrani
      a vratu su zaškripala
      na kafani

      U kafani nikog nema
      preko stola krčmar drema
      hej krčmaru druže mio
      dvije flaše alkohola
      mi smo, druže, dva boema

      Prič'o sam joj o drveću
      o slavuju i o cveću
      možda svesno, možda grešno
      ona dunu k'o u sveću
      sve ugasi neutešno

      I sad lutam kud me nose
      dve cipele ko dva splava
      pijan, ružan i bez kose
      prazno srce, puna glava

      Ja na jednu
      Ti na drugu
      rastasmo se bez svršetka
      ja prosvirah tad kroz prste
      jeziv zvižduk mesto metka

      Kočijašu, ljubav našu
      kad bi znao u svom sjaju
      pet dana bi paso pašu
      iz ljubavi prema maju

      Kočijašu, gujo ljuta
      svrati kola pokraj puta
      dođi, druže, da te pitam
      kome njene ruke mašu
      ove noći dok ja skitam

      Izbriši
  3. Ovo je jedna verzija skinuta sa Serbiancafe-a

    КОЧИЈАШУ – Велес Перић

    Кочијашу, хајд` на чашу,
    сврати, друже, да те питам
    коме њене руке машу
    овe ноћи док ја скитам

    Ноћ је пала, кола стала
    коњи врани
    и врата су зашкрипала
    на кафани
    никог нема, крчмар дрема
    преко стола
    ми смо, друже, два боема
    дај нам литру алкохола

    Причо сам ти о пролећу
    можда грешно, можда чудно
    ти дунула ко у свећу
    све нестаде узалудно

    Не сећам се ничег више
    памтим само бат корака
    који нам се раздвојише
    на две стране тог сокака

    Ти на једну ја на другу
    растасмо се без свршетка
    и просвирах пјан кроз тугу
    празан звиждук место метка

    Идем тако, куд ме носе
    две ципеле, ко два сплава,
    пијан, ружан, и без косе
    празно срце, пуна глава

    Идем тако, без заклона
    дуж улице коју пљујем
    и питам се да л` зна она
    у шта ноћас не верујем

    Кочијашу, љубав нашу
    кад би знао у свом сјају
    пет би дана пасо пашу
    из љубави према мају

    Месец-сфинга од месинга
    небом лута
    кочијашу, скрени кола
    покрај пута,

    кочијашу, хајд` на чашу
    сврати друже, да те питам
    коме њене руке машу
    ове ноћи док ја скитам...

    OdgovoriIzbriši
  4. Pokusajte da nadjete obradjenu verziju pesme otpevane od strane Mikija Jevremovica, Nikole paunovica i Strahinje Mladenovica u Rijalitiju Parovi.

    OdgovoriIzbriši
  5. Hvala,nepoznati prijatelju. Pronašao sam više otpjevanih verzija ove Velesove pjesme. Nažalost, pjesnička darovitost u našim sredinama i vremenima skupo se plaćala teškim životom, nekad i životom samim. Ali, evo, stihovi njihovi ostaju, pamtimo ih, prenosimo, ponekad ih i zapjevamo. Ovaj put, čini mi se, na najljepši način. Pjesnika tih odavno nema, ali njihova tuga živi sa nama.

    OdgovoriIzbriši
  6. Šteta što se teško, odnosno nikako, ne može nabaviti zbirka pesama Velesa perića. Čuo sam da postoji jedna knjižica sa nekim fudbalskim naslovom, ali nema je, u bib lioteci nemaju pojma ko je bio ovaj divni pjesni koga život nije mazio.
    Boranin

    OdgovoriIzbriši
  7. Evo još jedne verzije ove pesme:

    Kočijašu, hajd' na čašu!
    Hodi, druže, da te pitam:
    Kome njene ruke mašu,
    Ove noći, dok ja skitam?

    Noć je pala.
    Kola stala.
    Konji vrani...
    A vrata su zaškripala na kafani.
    U kafani nikog nema.
    Krčmar drema
    Preko stola.
    Druže, mi smo dva boema,
    Daj nam litar alkohola!

    Prič'o sam joj o proleću...
    Možda grešno, možda tužno...
    A, ona, dunula je ko u sveću,
    Sve ugasi uzaludno!
    Ne sećam se ničeg više,
    Pamtim samo bat koraka,
    Koji nam se rastočiše
    Na dve strane tog sokaka.

    -Ti na jednu, ja na drugu,
    Rastasmo se bez svršetka...
    Tad prosivrah ja kroz tugu
    Pijan zvižduk, mesto metka!

    I sad lutam, kud me nose,
    Dve cipele ko dva splava -
    Pijan, tužan i bez kose,
    Prazno srce,
    Puna glava!

    Mesec svinga od mesinga,
    Nebom luta...
    Kočijašu, skreni kola
    Pokraj puta!

    Kočijašu, hajd' na čašu!
    Hodi, druže, da te pitam:
    Kome njene ruke mašu,
    Ove noći, dok ja skitam.

    Jurivaka

    OdgovoriIzbriši
  8. Veles Peric legenda velikog srca, jedini pjesnik kojeg je lako razumjeti a u isto vrijeme i tesko pane!

    OdgovoriIzbriši