Poezija, 44

Svirač

Svira na riječima
koje ovuda misli i vjetrovi pronose
i koje mu vječnost
između svjetlosti i tame došaptava
u akustičnoj duši
granici između neba i zemlje
nad strmim ivicama života
uz lažne labudove pjesme
radio i televiziju
skrivajući se iza prozorskog stakla
koje ga samo prividno odvaja
od kosmosa i djetinjstva
nad kojima kao suze proliva
vedra jutra i tajanstva noćna
svira na riječima svoju tišinu
ne opažajući opasne sjene
koje se sa svih strana prikradaju
njegovom snu

Poezija, 43

                                                      Tišina

                                                                    Povodom odlaska Vislave Šimborske


                                    Dok je na ispitu iz istorije ljudi
                                    Vislavi šaptao Bruhevalov majmun
                                    tihim zveckanjem lanca

                                    meni sad ona došaptava
                                    smisao neprisutnosti

                                    Svijet je ponovo na ispitu
                                    iz objektivnog postojanja
                                     
                                    terorist – on gleda
                                    a ja vadim svoj električni mozak
                                    Ipak ne mogu da se sjetim

                                    ali ne zamuckujem
                                    tišinu mi nevidljivi šaptač došaptava

Vislava Šimborska (2)

                        Epitaf

Tu leži starovremenska, zakopana duboko,

autorka nekoliko pesama. Večni pokoj

milostivo dala joj zemlja, mada truplo

nije spadalo ni u jednu književnu grupu.

Ali na grobu i nema ništa bolje

od ovih rima, repuha i sove. 

Prolazniče, izvadi iz tašne mozak električni

i na sudbinu Šimborske za časak pomisli.

Dva Bruhelova majmuna

Ovako izgleda moj maturski san:

u prozoru sede dva majmuna privezana lancem,

napolju se plavi nebo

i kupa se more.

Polažem iz istorije ljudi.

Mucam i nastavljam dalje.

Majmun zagledan u mene ironično sluša,

drugi tobože drema -

a kada posle pitanja nastaje ćutanje,

došaptava mi

tihim zveckanjem lanca

Pisanje biografije

Šta treba?

Treba napisati molbu

i uz molbu dodati biografiju.

Bez obzira na dužinu života,

biografija treba da bude kratka.

Obavezuje sažetost i selekcija činjenica.

Zamena predela adresama

i kolebljivih sećanja datumima.

Od svih ljubavi dovoljna je bračna,

                           a od dece samo rođena.

    Važnije je ko te zna, nego koga znaš.

Putovanja samo ako su u inostranstvo.

         Pripadnost nečemu, ali bez zašto.

                          Odlikovanja bez za šta.

...

Radije cena nego vrednost i naslov nego sadržina,

                        radije broj cipela nego kuda on ide,

                                                  onaj za koga te drže.

                     Uz to fotografija sa otkrivenim uhom.

            Računa se njegov oblik, ne ono što se čuje.

                                                                 Šta se čuje?

                          Treštanje mašina koje melju papir.

                                                                              (Prema prevodu Petra Vujičića)

Vislava Šimborska

Jednog od nedavno prošlih dana u Krakovu je u dubokoj starosti umrla Vislava Šimborska, pjesnikinja iz plejade sjajnih poljskih pjesnika prošlog i ovog vijeka.

Ostavila je poeziju kojoj ćemo se još dugo vraćati. Čitaoci dobojske Alternative bili su u prilici da u ovom listu još 1996. godine pročitaju poneku njenu pjesmu, između ostalih i ovu:

Terorist, on gleda

Bomba će eksplodirati u kafani u trinaest i dvadeset.

Sada je tek trinaest i šesnaest

Neki će još stići da uđu, 

Neki da izađu.

Terorist je već prešao na drugu stranu ulice.

Ta razdaljina štiti ga od svakog zla,

a prizor - kao u bioskopu:

Žena u žutom žaketu, ona ulazi,

Čovek s tamnim naočarima, on izlazi,

Mladići u farmerkama, oni razgovaraju, 

Trinaest i sedamnaest i četiri sekunda. 

Onaj niži ima sreće i seda na skuter, 

a onaj viši ulazi.

Trinaest i sedamnaest i četrdeset sekundi.

Devojka, ona ide, sa zelenom trakom u kosi.

Samo što je onaj autobus odjednom zaklanja.

Trinaest i osamnaest.

Nema više devojke.

Je li bila tako glupa i ušla, ili nije, 

to će se videti kad budu iznosili.

Trinaest i devetnaest,

Nekako niko ne ulazi.

Zato još izlazi jedan debeli ćelavi.

Ali eno, kao da nešto traži po džepovima i

u trinaest i dvadeset bez deseet sekundi

on se vraća po te svoje bedne rukavice.

Trinaest i dvadeset.

Vreme, kako se ono vuče.

Valja sada.

Još ne sada.

Da, sada.

Bomba, ona eksplodira.
                                               (Prema prevodu Petra Vujičića)

U pjesmi Pisanje biografije piše da je značajnije navesti koje odlikovanje si dobio nego za šta si ga dobio. Uvažavajuću ovu ironičnu poruku, ipak ćemo navesti da je 1996. godine Šimborska dobila Nobelovu nagradu. U nekom od narednih postova svakako ćemo ovdje postaviti još poneku pjesmu Vislave Šimborske. 

Aleksa Blagojević: MODNA PISTA Pavla Stanišića