Dobojskim sjenovitim ulicama (14)

***

„A znaš li ti, Milane, kad je Bajro posljednji put nekome očistio cipele?“

„Znam. Kad smo one Nove godine prvi put u tom našem listu Glas komuna dobili trinaestu platu, svi smo ovdje došli na čišćenje cipela. Čitav red se bio stvorio pred Bajrinom radnjom. A što pitaš?“

„Ma, juče čujem da je on tu samo da gleda ko ulazi ili izlazi iz hotela i da sluša šta se priča, a, kao što znaš, svake noći je sa nama za istim stolom, tamo gdje smo mi i naše društvo.“

„Pa, to svak zna, osim tebe. A što ti to smeta? Pa, mora i on od nečega da živi. Znaš li ti da je Bajro čitav rat bio u nacističkom logoru, na njemu su vršili medicinske eksperimente, otkidali su mu čitave komade tijela, kad je lani dobio upalu pluća, nisu imali gdje da mu daju injekciju. Pomalo nas cinkari, ali to je bezopasno, poštenjačina je Bajro.“

„Poštenjačina?“

„Ma, on, dok izađe kroz vrata, sve zaboravi šta smo mi svunoć lupetali, znači da ima važnijih misli u glavi od naših priča. A neće izmisliti, ni govora. Zna on šta se dobro plaća, ali ako to nismo govorili, neće reći.“

I stvarno, jedne včeri dođe Bajro za naš sto sa deset dinara u ruci. „Evo, pogledajte šta su mi dali za mjesec dana. Ja ovdje moram da slušam cijele noći šta vi lupetate za deset dinara. Dao sam im otkaz. Neću više.“

Milan mu je poručio pivo i ćevape i dao mu dvadeset dinara, da mu se nađe. 

Milan. Čudak. Svakoga razumije i svakoga može da opravda. Ali, sebe ni najmanje. Bilo je vrijeme kad je reportaža, kao novinsko-literarni izraz, osvajala novinske prostore. Reportaže su potpisivali najugledniji novinari, čak i neki književnici, a i Milan se sav posvetio reportaži. Ali, jedna njegova reportaža nije se dopala novom sekretaru Sreskog komiteta, prepoznao je u njoj svoj lik i Milan je odmah morao da dobije otkaz. Najbolji novinar. Ali, tako je. Upravo se pojavila formulacija „višak radne snage“, još niko nije znao šta to tačno znači, ali Milanu je baš to prikačeno. On je to. I odluka je morala biti jednoglasna, kao i sve odluke, uostalom. I sve njegove kolege digli su ruke. Samo je jedna čistačica, čini mi se Sabra, rekla da ona isto misli da Milan ima višak radne snage, ali da zasigurno zna da od viška glava ne boli. Kad su joj objasnili da će nju od toga da zaboli, revidirala je stav. I nije se Milan ljutio ni na koga. I sad ga čujem: „Slušaj. Učinili su mi uslugu. Jer, ja se nikad ne bih sjetio da njima dam otkaz, ovako oni su to uradili za mene.“ I stvarno, otišao je, brzo se zaposlio u Sarajevu, „Oslobođenje“ se ponosilo njegovim reportažama, nagrađivali su ga i hvalili, kasnije je prešao na televiziju, i tu su njegove reportaže bile vrlo zapažene.

Ipak, i Milan i njegov prijatelj Bajro ostavili su značajan trag na sjenovitim dobojskim ulicama, često ih susrećem oko ovog hotela, kojeg odavna nema.