Da ne bismo ponovo smišljali lijepe riječi za ovu knjigu, objavićemo recenziju koju smo napisali o Vasićevom rukopisu.
ТРАГАЈУЋИ ЗА СОБОМ
Некада изврсни преводилац вриједних књижевних и фолозофских текстова са њемачког језика Ђорђо Васић у далеком избјеглиштву из свог босанског завичаја и сам је почео да пише. Његово избјегличко искуство није се имало одакле превести, морало се лично проживјети и изрећи. „Јер писање ослобађа и помаже да нађемо пут до дубоко скривених осјећаја“, читамо у причи о удесу Стефана Цвајга Карневал у Рију. И он је то, ево, и урадио.
Пред нама су врло модерне и врло актуелне приче о свим стрепњама савременог човјека који трага за собом и за срећом, која је омеђена општим човјековим удесом, али и оним међама које му праве други.
Кад се ломe државe, са живих пукотина отпадају многи појединци. Неки се нађу у сасвим другим, мирнијим, срећнијим пејзажима, али са истом тугом коју у себи носе, болним осјећајем неприпадања и још већим страхом од неизвјесности. У већ навођеној причи Стефан Цвајг пише:
„Свијет који смо вољели неповратно је нестао... Бићемо без домовине у свим земљама. Немамо садашњости ни будућности...“
Кроз овдје детаљно описана тешка психотичка стања емигранта, избјеглице, осамљеног снивача, који се на разне начине бори са својом прошлошћу, својим сјећањем и негдањим надама., прелама се сво наше вријеме, све наше историјске трауме с краја оног и с почетка овог вијека, али и неизбјежне личне.
„У временима која су дошла – ваљда је то био инстинктивни одбрамбени механизам – почео сам нехотимично, али помало и намјерно, да из свијести бришем читав свој пријашњи живот... Све етапу по етапу. Тако сам у времену које је дошло загубио своје писце, музику, филмове које сам волио, али, што је најгоре, загубио сам и себе самог... Као да сам ушао у чекаоницу, а при том нисам знао шта чекам...“(Дра-ги Влатко).
Премда се догађања из ових прича крећу кроз више држава , „оних“ и „ових“, мјесто радње свих приповијести су најосјетљивији предјели човјекове душе. И то је оно што ову књигу чини кохерентним рукописом, поред врло оригиналних стилских рјешења и других несумњивих вриједности. Многе од ових приповијести су свједочанство о врло крхкој истини савременог човјека, о феномену потрошачке свијести, на примјер, која људе гура у „житко блато тржних центара“ (Испразност). Безобзирност према брижности и разумијевању овдје је тема безобзирности свакодневице према тим осјетљивим личним човјековим предјелима. Трамвајска карта је прича која нас оставља забринутим за човјекову судбину.
И потпуно је ирелевантно колико је у овом рукопису на примјер постмодернистичких поступака, а колико оних који их у потпуности одбацују, а има их, свакако, и једних и других, па чак и оних који су обликом и нивоом више коментаторског кaрактера. Снага дубоко проживљених и исказаних истина, увјерљивост која се ни у једном тренутку не доводи у питање, сва књижевно-формална питања чине беспредметним.
Наравно, овдје има и других мотива и тешко рањених дјечјих душа и многих других описаних ситуација, али овај мотив удаљености од једног живота, и то властитог, доминира.
„Налазим се већ четири године у Канади и, што да ти кажем, можда би мој уздах да га можеш чути, реко све – обојица бисмо вјероватно зашутјели након тога и све би ти било јасно – емиграција као емиграција – поломљени снови, илузије, спознаја да за нас избјеглице и емигранте и нема више смирења...“ (Драги Влатко).
Колико аутобиографског – не треба сумњати, уосталом, свеједно је, болест је заједничка, терапија – нека завичајна пјесма, мисао, апстрактни додир са изгубљеним.
Чак и многе натуралистички сурове слике распада сваког човјековог смисла (Бунтовник) урамљене су у оквир прошлих и савремених емигрантских судбина, па и личности које у емиграцији траже и налазе спас, не успјевајући да избјегну из завичајне туге и посрнућа.
Ако каквим немилим случајем дођете у ситуацију да морате да бјежите у непознато пред неком природном или друштвеном стихијом, напуштајући завичај, пријатеље, снове и наде, као што се десило аутору ових прича, немојте у трци, страху и збуњености да заборавите ову књигу.
Павле Станишић
Nema komentara:
Objavi komentar