Vila "Bosna" II

2. ČI N

1. SLIKA

(Sirena označava prestanak opasnosti. Reflektori osvjetljavaju prostor za igru. Otac i majka leže na podu sa glavama u rukama, vlasnik u istom položaju na krevetu, prašina lebdi u vazduhu, čiviluk pao na pod, a na sred sobe stoji uplašena mlada djevojka u džins odjeći. Djevojka stresa prašinu sa odjeće i kose, a onda začuđena razgleda popadale po prostoriji. Pridiže se majka, otresa odjeću i kada ugleda djevojku, vrisne. Djevojka zanijemila. Ustaju i otac i vlasnik.)

OTAC:
Šta se dešava? Jesmo li svi živi?

VLASNIK:
(Stresa prašinu, podiže vješalicu, kišobran...)
Bez panike, molim vas. Vidite da smo svi živi, ima nas i više. I budite malo tiši. Opasnost je prošla. Ovaj put. Čeka nas još mnogo, mnogo veća. Definitivna. I to vrlo brzo. Uskoro.

MAJKA:
Bože, pomozi nam! Bože, pomozi!
(Djevojci.) A vi? Šta vi ovdje tražite? Ko ste vi?

VLASNIK:
Maločas ste postavili sasvim umjesno pitanje koliko je sati, a sad tako glupo pitate. Pa, valjda i sami vidite da je to anđeo. Traži nas. Mene traži. Kad se neko sprema za odlazak sa ovog svijeta, prvo ga posjete anđeli. Naravno, ako je to zaslužio. (Posmatra djevojku od glave do pete.) I mogu vam reći da smo imali sreće. Naše zasluge su dobro ocijenjene. Dobar, vrlo dobar zgoditak. Znao sam ja da će se nebo smilovati nesrećnom vlasniku, makar i u posljednjim trenucima.

DJEVOJKA:
Prolazila sam ovuda. Sasvim slučajno sam se tu našla kad je počelo.

VLASNIK:
Ne treba da objašnjavate. Sve znam. Sve. Uplašili ste se i sklonili se ovdje. Je li tako? Tako se to obično dešava. Sve izgleda kao slučajno. A, sve je, sve, krvavo zasluženo. Krvavo. To samo ja znam.
Hoćete li da sjednete, anđele? (Dovlači iz tame drvenu klupu.) Izvolite. Opustite se. Jedna opasnost je prošla. Ja sam druga. Sigurno ste uznemireni?

DJEVOJKA:
(Sjeda.) Da, bilo je strašno. Napolju su se čuli jauci. Sigurno ima povrijeenih. Užasno je bilo.

VLASNIK:
Ma, nemojte! Užasno?

DJEVOJKA:
Da. Užasno.

MAJKA:
Oh, sine moj! Gdje si se ti sklonio? Zašto se ne javiš? Bože, kako je sve ovo surovo!

OTAC:
(Majci.) Smiri se. Za sada je sve dobro prošlo. A i njega ćemo naći. Samo ako u to budemo vjerovali, sigurno ćemo ga naći.

VLASNIK:
Svako će tražiti sebe, kaže knjiga prorokova.

MAJKA:
Ja vjerujem, vjerujem.

OTAC:
(Vlasniku.) A mene zanima kako ste vi znali kad će oni da nas gađaju. Vrlo interesantno.

VLASNIK:
E, pa i vi nešto treba da znate, gospodine oče. Valjda se to na prvi pogled vidi da ja nisam od ovih skorojevića, koji preko noći postanu vlasnici tih betonskih bunkera, oko kojih sade ruže, ukrašavaju ih kitnjastim lusterima i nazivaju vilama, a pojma nemaju da prava vila ima dušu, o kojoj se treba brinuti i sudbinu, koju s njom treba podnositi.

MAJKA:
Zašto da mi podnosimo sudbinu vaše vile? (Trči do oca, uzima nekakve stvari...)

VLASNIK:
(Zadržava je.) Čekajte, molim vas, ne ide to tako, nismo prostaci. Ova je vila vama pružila gostoprimstvo kad vam je to trebalo, a sad biste je ostavili samu, pustili biste je da se sama i napuštena pretvori u prah i pepeo.
(Ocu.) Da, da. Vlasnik mora sve da zna. I šta se dešava tamo i šta se dešava ovdje. Jer vlasnik i njegova vila dijele udes čitavog pejsaža. Mi moramo znati i šta se dešavalo i šta će se dešavati. (Pogleda na sat.) Naročito, šta će se dešavati.

DJEVOJKA:
Samo da se sve ovo već jednom završi.

VLASNIK:
Hoće, hoće i to vrlo brzo će se sve završiti. (Gleda na sat.) I skoro bezbolno. Negdje sam pročitao da ni jedan bol ne traje duže od života.

DJEVOJKA:
(Ustaje.) Hvala vam na tome, vrlo je utješno. Sad moram da idem. Valjda neće ponovo...

VLASNIK:
Ni govora! Kako? Pa tek ste stigli. Ne padaju ovdje anđeli svakog dana. Evo, popićemo kafu. (Ocu i majci.) I vi ste sigurno za kafu. Ko zna otkad to sebi niste priuštili. (Vadi iz kovčega kuhalo, lončić, šoljice...)

OTAC:
I mi treba da idemo. Već nam je bilo krajnje vrijeme. Moramo u sjeverne krajeve...

VLASNIK:
U sjeverne krajeve? Ha, ha... Sad više ne funcionišu one strane svijeta što smo učili u školama. Sad postoji samo gore i dole. Ili, i gore i dole istovremeno. (Tapše oca po ramenu.) Ne brinite. Ja ću vam reći kad treba da odete. (Gleda na sat.) Imamo još vremena. (Pruža ocu lončić.) Donesite vode iz prizemlja.

OTAC:
Ali, ja nisam... Ne znam.

VLASNIK:
Slavina je kod zelenih vrata. Toliko dugo ovdje stanujete, a ne znate da donesete lončić vode. (Otac se snebiva posmatrajući lončić u svojoj ruci.) Požurite. U vašem interesu je da požurite.

MAJKA:
(Ocu.) Požuri. Šta čekaš? Evo, i ja ću. (Potrči za njim, ali joj vlasnik prepriječi put.)

VLASNIK:
A, ne! Nikakve podvale ne dozvoljavam. Vi ostajete kao zalog. (Otac odlazi, osvrćući se.Majci.) On će se radi vas vratiti, premda vi ne biste radi njega. Tome nas uči istorija čovječanstva. Ali mene ne možete prevariti. I, pravo da vam kažem, nije meni do vašeg društva, sad imam mnogo ljepše društvo, ali, ostao bih bez lončića. Ostao bih, dakle, bez posljednje zaslužene kafe. I pored moje beskrajne dobrote, mog poznatog altruizma, to ne mogu dozvoliti. I sa tog aspekta, ovaj vaš pokušaj bjekstva, odnosno krađe, i jednog i drugog zapravo, vrlo je ružan. (Majka stoji zbunjena, sa poluotvorenim ustima, a vlasnik joj se unosi u lice.) I što je najgore, ja vidim da vi to uopšte ne shvatate.

MAJKA:
Slušajte, gospodine, mi imamo sina i moramo ga naći jer njemu nema ko da pomogne osim nas.

VLASNIK:
A ja imam lončić i (Pogleda na sat.) još malo vremena. Malo i svakim trenutkom sve manje.

DJEVOJKA:
(Ustaje.) Svako je osuđen na svoje vrijeme, a moje je već isteklo. Stvarno, žurim.

VLASNIK:
Ovdje ste sklonili tu lijepu glavicu kad je bilo opasno, a sad vam se žuri. Ne budite nezahvalni. Anđeli, koliko znam, nisu takvi. A vi, svakako, volite što ste anđeo. A ja od vas samo to tražim, da budete anđeo i da se osjećate prijatno. (Ulazi otac.)
Evo, stiže i sporni lončić. Jesam li rekao da će se vratiti. Znam ja istoriju. (Priprema kafu na stoliću.)

MAJKA:
(Djevojci.) Vi biste takođe napolje?

DJEVOJKA:
Kako da ne. I to što prije. Ali, sačekaću kafu. Gospodin je zaista ljubazan. (Sjeda na klupu, prebacuje nogu preko noge.) Možda ćemo biti počašćeni i cigaretama.

VLASNIK:
Svakako. Vi to zaslužujete, premda imam još samo jednu kutiju.

OTAC:
Ah! Znači stići ćete da popušite čitavu kutiju? Imaćete vremena?

VLASNIK:
Zaboga! Vama su u prošlom sistemu potpuno isprali mozak. Pa, šta vi mislite? Kad bi svi tako gledali na stvari, niko ne bi imao ništa. Ja želim da imam sve što mogu da imam bez obzira da li će mi trebati ili ne. To nije nepošteno. Molim vas, pa ja zbog toga i odlazim. Jer, vlasnik bez vlasništva ne postoji. A ja ništa drugo ne znam da budem. Ali, dobićete i vi jednu cigaretu pošto ste me pažljivo saslušali. Sjedite, molim vas, i vas dvoje pored gospođice anđela i osjećajte se ugodno.

(Oni sjedaju na klupu i on im dodaje jednu po jednu šoljicu, zatim djevojci i ocu pruža po jednu cigaretu, majka odbija pokretom ruke. Sjeda na krevet, spuštajući svoju šoljicu na stolić. Pali cigaretu i duboko uvlači dim.)

Vidite da i u tom vašem ratu ima prijatnih trenutaka. Ali, kratko traju. Kao i život, uostalom.
Šta je sad to? Čujete li? Kao da se dole otvaraju vrata! Neko ulazi! Čekajte! (Pogleda na sat.) Još nije vrijeme.
To je, dakle, Onaj! Otkud sad on?

OTAC:
Ko?

VLASNIK:
Đavo.
Jeste, on je. Sada baš nije neophodan. Dolazi da mi pokvari posljednje trenutke. Poslije anđela, znači, dolaze đavoli. Istorija se ponavlja.

MAJKA:
(Ispija kafu na brzinu. Ustaje.) Da mi idemo?

VLASNIK:
Kuda ćete? Šta vam je? Đavo je pred vratima. Strpite se i budite hrabri. Imajte na umu da će sve brzo proći. "Ni jedan bol ne traje duže od života."

MAJKA:
Ali mi moramo da nađemo sina. On se, znate, vodi na spisku nestalih...

VLASNIK:
Na spisku nestalih! Onda baš sad imate priliku da ga nađete ako se pridružite nama i poletite.

OTAC:
Vrlo ste surovi, gospodine vlasniče.

VLASNIK:
Da, u pravu ste. Zaboravio sam da vi ništa ne razumijete, da vam je mozak ispran. (Osluškuje.) Ipak, ide ovamo! (Ispija i on kafu na brzinu i skuplja šoljice.)
Provod je završen. Kratko je trajao, ali kafa nije bila loša. A? Šta kažete? Pa, mogli biste makar iz pristojnosti... A možda ste i u pravu. Pazite, sada, kad dođe, isto ovako ćutite, govorite što manje...
DJEVOJKA:
Ko kad dođe? Đavo?

VLASNIK:
Imaćete priliku, gospođice anđele. Ništa suvišno ne treba reći. Samo odgovarajte na postavljena pitanja. Vi, naročito vi treba da se pripazite. Poznat je stav đavola prema anđelima.

MAJKA:
(Potrči prema tami gdje su vrata.) Ja moram. Ja idem!

VLASNIK:
Šta to radite, luda ženo?

OTAC:
(Pođe prema vratima.) Stani! Sačekaj!


(Čuju se glasovi i lupa na stepeništu. Snažan muški glas: Nećeš mi umaći ptico!, ženski vrisak. U prostoriju bučno upada mlad čovjek u šarenoj maskirnoj uniformi i sa čizmama na nogama. U jednoj ruci drži automatsku pušku, a drugom gura majku ispred sebe, držeći je za lakat. Kad uđe, gurne je prema ostalima.)

ONAJ:
Meni još niko nije umakao, pa nećeš ni ti. (Razgleda ostale.)

(Majka i otac jedno uz drugo. Djevojka sjedi sa nogom preko noge i puši. Vlasnik ustaje sa kreveta i pozdravlja Onog.)

VLASNIK:
Duboko poštovanje, gospodine.

ONAJ:
(Pogleda vlasnika prezrivo. Ostalima:) Tu ste se, dakle, zavukli, kukavice? Sram da vas bude. Dok ljude muče, progone, kolju... Jeste, kolju! Vi ovdje krijete svoje glupe glave. Sramota.

OTAC:
Oprostite, gospodine. A ko ste vi? Možda smo isti.

ONAJ:
Ti i ja isti?! Stidi se. Ti pitaš ko sam ja! Jesam li ja to dobro čuo? (Publici:) Jeste li vi čuli?

OTAC:
Ma, nije važno. Ništa, ništa nisam pitao.

ONAJ:
Jesi, jesi, pitao si. (Publici:) Je li pitao? Jeste, pitao je. Lijepo je pitao. E, pa, kad već pitaš, odma' ću da ti objasnim...

OTAC:
Nije potrebno. Zaista... Upitao sam tek onako.

ONAJ:
Znači, priznaješ. Pitao si. I šta "tek onako"? Lijepo si pitao. "A ko ste vi?" Tako si rekao. I šta je tu loše ako si pitao?

OTAC:
Ništa. Zaista, ništa.

ONAJ:
E, onda da ti odgovorim. (Skida pušku, uzima je u desnu ruku, prilazi im bliže.)

OTAC:
Nije potrebno. Stvarno...

ONAJ:
Zaveži! Pitao si i dobićeš dogovor. (Naginje se prema ocu.) Ja sam Onaj.

OTAC:
Onaj?

MAJKA:
O, bože moj!

VLASNIK:
Znate, Onaj! (Očima pokazuje prema gore.)

ONAJ:
(Vlasniku.) Koji? A?

VLASNIK:
(Nesigurno.) Onaj.

ONAJ:
Nemamo vremena za gubljenje. (Pogleda na sat.) Vidjećete vi već koji sam ja. Nemamo mnogo vremena.
(Vlasniku.) Šta si ti odlučio? Da ostaneš?

VLASNIK:
Da letim, gospodine, da letim. Ja moram da dijelim sudbinu vile "Bosna", ja sam njen vlasnik.

ONAJ:
Ti si budala. Šta ima ti da dijeliš? Ova je kućerina gora i starija možda i od tebe.

VLASNIK:
Pet stotina godina je stara, gospodine. Pet stotina!

ONAJ:
Šta tebe briga za njenu sudbinu, nisi je ti pravio!

VLASNIK:
Kad sam je kupio, gospodine, ja sam isplatio i one koji su je gradili prije pet stotina godina.

ONAJ:
Aha! To je, znači. Sad ideš da ih obiđeš, da vidiš jesu li zadovoljni? Budala. To si ti. Kakav vlasnik, kakve gluposti. Nema više vlasnika. Svuda su samo budale. Ali, šta se to mene tiče! Budi budala kad voliš da to budeš.

VLASNIK:
Volim, gospodine. Kad ne mogu da budem vlasnik, volim da budem budala.

ONAJ:
(Ostalima.) A vi, kukavice? Sram da vas bude! Ugledajte se na ovog gospodina, na ovu budalu. On ima hrabrosti da život da za svoja ubjeđenja, to jest, za ovu vilu. A šta ste vi u stanju da date? A?
Sakrili ste se u ovu smrdljivu rupu kako biste živi dočekali kraj rata. E, kraja neće biti, da znate! Nema kraja i nećete ga dočekati. Umjesto da izađete na bojno polje gdje se pošteni ljudi na svježem vazduhu kolju. Kolju! Razumijete li? Kolju! Vi u ovom smradu krijete svoje ušljive živote. Umjesto da ginete, spomenike od vas da pravimo. Izdajnici.

MAJKA:
Mi ovdje nismo iste nacionalnosti, gospodine.

ONAJ:
Niste? Još gore ako niste. Znači, udružili se izdajnici svih naroda. Šta mene briga koje si ti nacionalnosti! Ne interesuješ me uopšte ni ti ni tvoja nacionalnost.
(Prilazi djevojci, mjerka je.) A ti? Koje si ti nacionalnosti, lutko?

VLASNIK:
To je anđeo.

ONAJ:
Ma nemoj? I ti nešto znaš.
(Djevojci.) Čuješ li šta te pitam? Koje si nacionalnosti?

DJEVOJKA:
(Drsko.) Druge.

ONAJ:
Druge? Koje druge?

DJEVOJKA:
Sasvim druge. (Ustaje i hoće da izađe, ali je Onaj uhvati za ruku i gurne na krevet pored vlasnika.)

ONAJ:
Šta ti misliš da se tako lako možeš izvući? Preko vrata i - doviđenja! E, to neće ići baš tako lako.
Znate li vi uopšte da će ova kućerina uskoro... (Pogleda na sat.) ...da , da, vrlo brzo, da odleti?
(Vlasnik pogleda na sat.)
Daj ovamo taj sat.
(Vlasnik se snebiva.)
'Ajde, 'ajde, skidaj ga. Tamo ti neće trebati. Tamo vrijeme ne znači ništa. A zakasnit nećeš, ne boj se. Sve je odavna spremno. Skidaj taj sat, nemoj da ti ga ja skidam, inače tamo ne bi stigao s obe ruke.

VLASNIK:
(Nevoljno skida sat, dugo ga gleda, ustaje.) Kupio sam ga sinu... onda kad sam imao sina.

MAJKA:
O, sine moj! Vidiš li ovo? Nemoj da gledaš, okreni glavu!

VLASNIK:
...i kad je dobio prvu ocjenu... (Briše suzu.) Ne, ne mogu ga dati.

ONAJ:
A, tako! Znači, sad 'oćeš da mu ga ponovo odneseš i lično uručiš. Pa, kad je to u pitanju... Daj ga ovamo, neću ti ga uzeti... (Uzima sat od vlasnika, baca ga na pod i razbija čizmom.) ...ali ga ni ti nećeš nositi na onaj svijet da tamo ne ispadneš smiješan, pa da pomisle da smo mi ovdje preostali svi budale. Gore idu samo duše, čovječe! Stvari, sve stvari ostaju ovdje. Je li pošteno?

OTAC:
Slušajte, gospodine, mi na ovom svijetu imamo još vrlo važnih poslova. Ne možete vi raspolagati našim životima. Ne možete nas spriječiti da izađemo iz ove ruševine.

ONAJ:
Je li? A zašto ste ulazili? Niste nikoga ni upitali možete li ući. Tad niste mislili kako ćete izaći.

OTAC:
Treba da se ispita ko je ovdje ko i šta ovdje radi. Mi smo tu samo u prolazu, sasvim slučajno. I ova djevojka...

DJEVOJKA:
I ja sam tu sasvim slučajno.

VLASNIK:
O, to se tebi samo tako čini. Tebe su poslali odozgo isto kao i njega što su poslali odozdo. (Pokazuje na Onog.)

MAJKA:
Naš sin se hrabro borio i sad je na spisku...

OTAC:
Molimo vas, gospodine.

VLASNIK:
Tišina! Sram vas bilo! Kukavice bijedne! Nisam ja svetac da se meni molite.

OTAC:
Ma, slušajte! Uostalom, postoji K. O. S. I. N. B.

ONAJ:
(Podrugljivo.) Vidi, i on je čuo za K.O.S.I.N.B. Budalo, pa, ja sam Kosinb. Samo me iz milošte zovu Onaj.
Polako, polako. Sve će vam biti jasno. (Pogleda na sat.) Imamo još malo vremena. Ne treba žuriti. Dakle, ko vas uopšte prisiljava da ostanete ovdje? Ko? Niko. Ko ne želi da ostane, kao ovaj uvaženi gospodin ovdje, može da ide kud god mu je volja. Ali, prvo, e, prvo mora da se otkupi. Što da ne? Otkupite se i idite. Treba da i vi doprinesete našoj borbi. Jer, kad ja odavde izađem, nemojte se šaliti da pokušate i vi da izađete za mnom. Moj snajperista drži na oku izlaz iz ovog vašeg bunkera.

(Uzima džepni radio-telefon i govori:)

Ovaj! Ovdje Onaj. Čuješ li me?

Radio-telefon: Onaj! Ovdje Ovaj. Čujem te.

Imaš li u nišanu ulaz u zgradu?

Radio-telefon: Kao na dlanu.

Drži ga i dalje i gađaj svakoga ko pokuša da napusti zgradu dok ti ja drukčije ne naredim.

Radio-telefon: Razumijem.

Mislim da sad shvatate da su vam veće šanse ako ostanete ovdje. Jeste dole veliki eksploziv, sve će se raspršiti, kamenje će da leti kao perje, ali i u takvim slučajevima ponekad neko preživi. Naročito oni koji imaju važnog posla na ovom svijetu. Bilo je slučajeva da neko zaista ostane. A ovaj snajperista - još nije promašio.
'Ajde sad, požurite. U obzir dolazi zlato, novac, sve vrijednosti koje imate.

(Svi stoje kako su stajali. Onaj prilazi djevojci.)

Ustani, ustani! Dođi ovamo na svjetlo. Da vidimo šta ti imaš. (Prstima joj podiže bradu.) Šta? Zar niko nije htio na ovaj labudov vrat da okači zlatni lančić, ili (podigne joj ruku) kakvu narukvicu na ovu ručicu? Ništa nemaš?

DJEVOJKA:
Nemam.

ONAJ:
(Za sebe.) Nemaš? Nemaš? (Razmiđlja držeći djevojku za ruku. Naglo se trgne.)
Jesi li silovana?

DJEVOJKA:
(Počinje da plače, otima se...) Pusti me! Ostavi me!

ONAJ:
Ja idiot? Ti si to meni rekla? (Uvrće joj ruku, djevojka se izvija, vrisne.) Pitam te jesi li silovana!

DJEVOJKA:
(Kroz plač:) Nisam.

ONAJ:
Nisi? Uopšte nisi silovana?
(Publici začuđeno:) Svašta. Sve poštene djevojke su silovane. Koliko ja znam. Sve koje to zaslužuju. E, onda ćemo sad to da uradimo. (Vlasniku:) Gdje ti je onaj radio? (Vlasnik otključava kovčeg.) Htio si da ga sakriješ? Da ti svira u paklu?
(Uzima tranzistor od vlasnika i uključuje ga. MGT: zabavna muzika, npr. "Najljpše je bilo prvi put..." Postavlja radio na sto i, plešući uz muziku prilazi djevojci i pruža joj ruku. Ona se protivi, ali je on prisiljava na ples.)
(Ostalima:) Plešite i vi. Šta ste zinuli? Rekao sam: ples! 'Ajde, 'ajde, brzo!
(Plešu i otac i majka.)
(Vlasniku:) I ti, i ti, matori! 'Ajde!
(Ustaje i vlasnik i sam pleše.)
Tako, tako! Neka se zna kad se mi povlačimo. Neka se priča i na onom svijetu. Neka se i tamo zna ko je Onaj!
(Jednom rukom diže pušku i okreće cijev uvis. Ispaljuje kratak rafal.)
Neka se pamti ovaj dan! (Vlasniku:) Gdje ti je ono piće? Brzo čaše na sto! Brzo!
(Vlasnik užurbano otključava kovčeg,vadi četiri čaše i bocu viskija. Onaj gasi tranzistor, prilazi stolu.)
Tako! Sipaj svima! Ja častim! (Vlasniku:) A htio si i ovo da prokrijumčariš. Da tamo s đavolima piješ. Da anđele opijaš, da praviš budale od njih... 'Ajde da ispijemo! 'Ajde, 'ajde, 'ajde! Svi čaše u ruke! Da ispijemo u čast njene prve bračne noći! (Djevojka jetko uzdahne.) Svi! Odjednom! Do dna! (Ispijaju. Vlasnik se stresa, majci i djevojci je mučno.) Tako! U čast prve bračne noći!

VLASNIK:
Ali, sada je dan, gospodine.

ONAJ:
Ma, nemoj? Ti znaš! Ugasi to svjetlo!

VLASNIK:
To je sunce, gospodine.

ONAJ:
Ugasi ga!
(Vlasnik uzima deku sa kreveta i nosi je da
zakloni prozor.)
(Djevojci:) A ti se skidaj, ljepotice! (Gleda na sat.) Požuri da vidimo šta ti to imaš što drugi nemaju. Čime ti to meni prkosiš. Požuri! Nemoj da ti ja cijepam te prnje!

MAJKA:
(Osvrće se prema tami gdje bi trebalo da je prozor. Glasno:)
Sine, evo me! Čujem te, čujem! (Otrči u tamu.) Vidim te, dobro te vidim. Kako si lijep! Slušaj me dobro. Ne idi ovamo, dijete moje. Bježi! Bježi što dalje od ove kuće. Brzo, što brže možeš.

(Svi se zgledaju.)

ONAJ:
(Ocu:) Šta je sad ovo?

OTAC:
Glad, gospodine. Gladna je.

MAJKA:
Bježi, molim te!

ONAJ:
Prestani! Misliš mene da zaplašiš. Nije ona gladna nego pokvarena. Pokvarena i luda.
(Djevojci:) Skidaj se! Šta čekaš?


(Nasstavak slijedi)