POZORIŠTE, LJUDI!
Kada je onda davno, prije četrdesetak godina, S. Malohodžić nakon smiješno-tužne večeri “Bakšiš” napisao da je Doboj te večeri postao grad, tek sad je očito da je to bilo pretjerano i da je gradom Doboj postao 24. decembra 2010. nakon kabare-predstave Slađane Bukejlović “Ljubav, ljudi!” Konačno, poslije ratnih i postratnih trauma, u Doboju se desilo dobojsko pozorište! Najbolja potvrda pobjede mira i humanosti.
A predstava, čiji je autor, režiser... etc. Slađana Bukejlović, bila je laka, lepršava, ljupka, sa mladim ansamblom, ali vođenim sigurnom Slađaninom rukom i idejom. Pravi početak jednog pravog pozorišta. Duhovita igra govornim vježbama, ali i mizanscenskim akcentima, muzičkim, pa i svjetlosnim efektima ozračila je prepunu dvoranu Centra za kulturu. Bez teških velikih dramskih zapleda i poruka, sa lakim humorom, sasvim prirodnim, nenametljivim ovaj dobojski kabare obilježio je početak nekog novog vremena, čije prave kulturne sadržaje dugo iščekujemo.
I nešto sasvim usputno: među šest stotina posjetilaca primijetili smo i veterane nekadašnjeg dobojskog glumišta Rašida Muminagića i Acu Vasiljevića. Nešto se, ipak, dešava.
Te večeri bili smo u nekom sasvim drugom gradu, koji se takođe zove Doboj. (Ovo je, naravno, aluzija na Borhesovu izjavu: „Rođen sam u gradu koji se takođe zvao Buenos Aires“).
Kad ćemo ponovo u taj grad, koji ne liči na ovaj u kojem živimo? Da nije to bio samo izlet u neki drukčiji život?
Nema komentara:
Objavi komentar