Mila J. Čupić - drugi put

Iskustvo bola

Na ovom blogu pisali smo 8. januara 2013. godine o neobičnoj, prerano preminuloj pjesnikinji Mili J. Čupić i knjizi njene poezije "Dan se desio". A ovih dana, odnosno, 18. januara navršava se trideset godina otkako pjesnikinje nema. I meni  se "uz sanjiv miris tek pokošenog sumraka" vraćaju stihovi koje je, ne samo zapisala, nego i duboko istinski preživljavala do tog posljednjeg dana. Ako na početku bijaše riječ, Mila J. Čupić joj je ostala vjerna i na samom kraju, iščekujući da nebo padne.

Koliko je naše vrijeme sposobno za ovako produhovljenu misao? Da li tu misao čujemo, možemo li je osjetiti, mi kojima je, kako bi ona rekla, budućnost stakla poprskala? Razumijemo li dovoljno one koji su osuđeni na snove, kako bi takođe rekla ova pjesnikinja, kojoj metafora nije stilska figura nego sam život, stvarnost, istina? Jer misao je njena smisao iscijeđen iz bola, kap života, sklona padu kao suza. 

Životno iskustvo mlade pjesnikinje, koje čini suštinu njenih poetskih preokupaacija, određeno je njenim bolnim krhkim godinama, ali je tom iskustvu imanentan univerzalni smisao čovjekovog bola i udesa. To određuje i univerzalni karakter ovog sudbinskog umjetničkog doživljaja. 

Mila J. Čupić ostavila je zapis u vremenu, tom materijalu najtežem za obradu, ali vječnom. Zbog toga ćemo se njenim pjesmama vraćati sve dok su misao i poezija čovjekova sudbina.

Mila J. Čupić:                                       

SANJAM DA IMAM TEBE

Tog dana kišobran je ostao sklopljen

kao oči tvoje

i ruke što cede se niz telo

u bezdane. U mir.

Samo nespokoj mi je ostao od tog dana

a bilo je

a bilo je mnogo

mnogo toga što ni danas  jasno mi nije

i sasvim moje.

Ispunjavaš mi oči do dna

a sve dalji si.

I što te više ima

više te ne nalazim,

i čelom naslonjena na ponoć

ispisujem reči predsmrtne

da pamtiš.

Samo oblak mi je ostao od tog dana

a bilo je

a bilo je mnogo

mnogo kapi i tragova mokrih

svud po meni. 

Sad nemam ni kišobran ni oči.

Sanjam da imam tebe.

Pa nastavljam istim korakom.

U nebo da kročim,

zalutam i izgubim se,

da lakše put nađem

u sebe, u misao.

NAPOMENA

U narednom postu povodom tužne godišnjice objavićemo Milinu Poslednju pesmu.