Povodom

TRIDESET GODINA OD ODLASKA PJESNIKINJE

Mila J. Čupić:

POSLEDNJA PESMA

Šalju me na tromesečni oporavak,

tata.

Ima li izgleda za sunce?

Da ne gledam više 

kako od prosedog gospodina

preopterećenog ciframa

sa kravatom i košuljom u tonu

postaješ senka koju crtam po zidu,

pre sna

s leve strane kreveta,

naslonjena na sve ono što dalji nas.

Ne znam kud šalju me, tromesečno, oporavljajuće,

paket bez adrese, primaoca, cilja,

niotkuda, niodkoga, nikom.

I ponela sam ključ

a zaključala nisam -

kad pođeš da me tražiš.

Šalju ti ćerku na tromesečni oporavak

da pevaju joj sove i cveta trnje -

kao da i dosad

slepa nije bila.

Ne znaju oni ništa, tata.

Dijagnoza stanja: ugrušak u duši,

spoznaja što guši.

Hoću da mi se kaže, tata:

neću crno u belo umotano

sa mašnom u boji.

Tvoju su ćerku naučili još detetom,

da razbijenih kolena i modrdica se ne boji.

Reci im to, tata,

a onda idi.

Pusti da sama čujem kako

trovanje je smrtno,

da osetim kako hladni su mi prsti,

i staklo puca po njima

i prozori se ruše

i lišavam te sunca

i duše

što poklanjao si je od 6 do 9 svakoga dana

u istom obliku i ritmu

a nikad eho čuo nisi

vraćeno ti ništa. 

Čemu li onda sada tek

razularene mi reči

i odlazak me tišti.

Još uvek sam ovde, tata,

ukopana, zakopavam geografske karte

i tražim te naslepo:

oslepelo i leto,

ima li izgleda za sunce.

Hladna sam do očiju,

ne mogu ni da te slutim.

Svest mi te još po zidu crta,

senka sve manja,

povratak pred vrata zaključana.

Koji putevi su te odneli

koji vetrovi razvejali

snegovi koji zauvek nas zameli

tata?