biografikon 22

Vaga

Snađi se, snađi se! To je bilo nešto novo što se od mene tražilo, a što nisam razumio. Zašto se treba "snaći"? I, naročito, kako? A baš to mi je one večeri rekao onaj nastavnik koji je tražio da za sljedeći čas, dakle, do sutra, učenici naprave vagu. Vaga je trebalo da bude od daske sa tasovima koje treba da predstavljaju dijelovi kutije kreme za cipele. Znao sam kako bi to trebalo da izgleda, ali sam znao i da ja nemam nikakvu dasku, ni testeru, ni čekić, ni ekser, a kremu za cipele nema niko u gradu. Ljudi su u običnu mast dodavali gar iz odžaka i tom smjesom mazali cipele da ih zaštite od vlage i propadanja, a i da ljepše izgledaju. I kad sam mu to rekao, bio je nemilosrdan: "Vagu treba da naprave svi koji mogu, a ti moraš. Snađi se kako znaš."

Tada sam naučio šta je usamljenost. Svoju brigu nisam imao s kim da podijelim. Poslije večere krenuo sam iz menze tamnim sokacima prema dalekoj Avdaginoj kući. Sjetio sam se onog pentranja uz visoko brdo iznad Perasta, ni to nije bilo tako davno. Prošao sam uskim prolazom pored vinskog podruma Nikole Kraljevića, pa pored Rankove pekare i Foto Gene, pa onim kaldrmisanim usponom do ceste koja je stizala od Čaršije, pa onda uzbrdo prema Gornjim Šušnjarima pored baraka omladinskih brigada, koje su usred tog, činilo se, vječnog mira čudno žamorile. Osjesćao se neprijatni miris uglja, koji je sagorijevao u kućicama pored puta. E, kad mi se danas taj miris odnekud iznenadno javi, osjetim ga kao najprijatniji miris prošlosti i toplog sjećanja.

Na česmi pred kućom zatekao sam Fadila. I on je bio stigao iz škole, koja ga nije naročito brinula i o kojoj nikad nije pričao. A ja sam mu usput ispričao svoju brigu. "Ne brini", rekao mi je Fadil. "Sad ću ja otići kod Ibrice, on sve može da nađe." A Ibrica je bio jedan mali mangup iz nedalekog romskog naselja. Bio je mlađi od nas, ali bistar i vispren.

Ujutru čujem neku lupu iza kuće i nađem Fadila. Neće da mi kaže šta radi. "Hajde ti u tu svoju menzu na doručak, a kad se vratiš, pokazaću ti."

Nisam mogao da vjerujem. Pokazao mi je vagu ljepšu nego što sam zamišljao. I tasovi od prave nove kutije od kreme za cipele. 

"Ibrica sve zna gdje šta ima u gradu. Još sinoć je otišao i sve mi donio." Shvatio sam da se Ibrica "snašao" u nekom magazinu Granapa ili Zeme. Ali, ja sam imao vagu! "Evo, ponesi je tom prokletom nastavniku", rekao mi je Fadil. 

Kroz istoriju, dakle, moraš da se snalaziš. To su nas i u školi učili. A Ibrica je to dobro znao, pa je zato poslije nekoliko razreda i napustio školu. Sjetio sam se da u koferu ispod kreveta imam jednu lijepu knjigu o Robinzonu, koju mi je pred naš odlazak iz Boke donio direktor škole Radule Sekulić. Pošto su sve stvari bile spakovane, ova knjiga je ostala u jednom od kofera koji su s nama putovali. Pomislio sam da bi se Ibrici dopao Robinzon ili, možda, Petko, pa sam jednog dana tu knjigu dao Fadilu da mu je odnese. Kad sam jednom kasnije sreo Ibricu na rodlanju, upitao sam ga kakva je knjiga. "Odlična", rekao mi je, "dobro sam je prodao." "Prodao? Kome?" "Tvojoj nastavnici." "Ali na knjizi ima moje ime i štambilj škole." "E, nema", mangupski me pogledao, "taj list sam istrgnuo. A ako tebi šta treba, samo javi, ne treba ništa, ni knjiga."  Čini mi se da sam tog trenutka definitivno doselio u ovaj grad. Usamljenost nisam više osjećao kao tjeskobu koja me mučila. Osjetio sam nejasnu sigurnost. Snašao sam se. To sam ponavljao i onom nastavniku kad je uporno insistirao da mu kažem odakle mi krema za cipele.