Pavle STANIŠIĆ - Pismo iz Njemačke

Pavle Stanišić - Pod prozorima

Povodom

TRIDESET GODINA OD ODLASKA PJESNIKINJE

Mila J. Čupić:

POSLEDNJA PESMA

Šalju me na tromesečni oporavak,

tata.

Ima li izgleda za sunce?

Da ne gledam više 

kako od prosedog gospodina

preopterećenog ciframa

sa kravatom i košuljom u tonu

postaješ senka koju crtam po zidu,

pre sna

s leve strane kreveta,

naslonjena na sve ono što dalji nas.

Ne znam kud šalju me, tromesečno, oporavljajuće,

paket bez adrese, primaoca, cilja,

niotkuda, niodkoga, nikom.

I ponela sam ključ

a zaključala nisam -

kad pođeš da me tražiš.

Šalju ti ćerku na tromesečni oporavak

da pevaju joj sove i cveta trnje -

kao da i dosad

slepa nije bila.

Ne znaju oni ništa, tata.

Dijagnoza stanja: ugrušak u duši,

spoznaja što guši.

Hoću da mi se kaže, tata:

neću crno u belo umotano

sa mašnom u boji.

Tvoju su ćerku naučili još detetom,

da razbijenih kolena i modrdica se ne boji.

Reci im to, tata,

a onda idi.

Pusti da sama čujem kako

trovanje je smrtno,

da osetim kako hladni su mi prsti,

i staklo puca po njima

i prozori se ruše

i lišavam te sunca

i duše

što poklanjao si je od 6 do 9 svakoga dana

u istom obliku i ritmu

a nikad eho čuo nisi

vraćeno ti ništa. 

Čemu li onda sada tek

razularene mi reči

i odlazak me tišti.

Još uvek sam ovde, tata,

ukopana, zakopavam geografske karte

i tražim te naslepo:

oslepelo i leto,

ima li izgleda za sunce.

Hladna sam do očiju,

ne mogu ni da te slutim.

Svest mi te još po zidu crta,

senka sve manja,

povratak pred vrata zaključana.

Koji putevi su te odneli

koji vetrovi razvejali

snegovi koji zauvek nas zameli

tata?

Mila J. Čupić - drugi put

Iskustvo bola

Na ovom blogu pisali smo 8. januara 2013. godine o neobičnoj, prerano preminuloj pjesnikinji Mili J. Čupić i knjizi njene poezije "Dan se desio". A ovih dana, odnosno, 18. januara navršava se trideset godina otkako pjesnikinje nema. I meni  se "uz sanjiv miris tek pokošenog sumraka" vraćaju stihovi koje je, ne samo zapisala, nego i duboko istinski preživljavala do tog posljednjeg dana. Ako na početku bijaše riječ, Mila J. Čupić joj je ostala vjerna i na samom kraju, iščekujući da nebo padne.

Koliko je naše vrijeme sposobno za ovako produhovljenu misao? Da li tu misao čujemo, možemo li je osjetiti, mi kojima je, kako bi ona rekla, budućnost stakla poprskala? Razumijemo li dovoljno one koji su osuđeni na snove, kako bi takođe rekla ova pjesnikinja, kojoj metafora nije stilska figura nego sam život, stvarnost, istina? Jer misao je njena smisao iscijeđen iz bola, kap života, sklona padu kao suza. 

Životno iskustvo mlade pjesnikinje, koje čini suštinu njenih poetskih preokupaacija, određeno je njenim bolnim krhkim godinama, ali je tom iskustvu imanentan univerzalni smisao čovjekovog bola i udesa. To određuje i univerzalni karakter ovog sudbinskog umjetničkog doživljaja. 

Mila J. Čupić ostavila je zapis u vremenu, tom materijalu najtežem za obradu, ali vječnom. Zbog toga ćemo se njenim pjesmama vraćati sve dok su misao i poezija čovjekova sudbina.

Mila J. Čupić:                                       

SANJAM DA IMAM TEBE

Tog dana kišobran je ostao sklopljen

kao oči tvoje

i ruke što cede se niz telo

u bezdane. U mir.

Samo nespokoj mi je ostao od tog dana

a bilo je

a bilo je mnogo

mnogo toga što ni danas  jasno mi nije

i sasvim moje.

Ispunjavaš mi oči do dna

a sve dalji si.

I što te više ima

više te ne nalazim,

i čelom naslonjena na ponoć

ispisujem reči predsmrtne

da pamtiš.

Samo oblak mi je ostao od tog dana

a bilo je

a bilo je mnogo

mnogo kapi i tragova mokrih

svud po meni. 

Sad nemam ni kišobran ni oči.

Sanjam da imam tebe.

Pa nastavljam istim korakom.

U nebo da kročim,

zalutam i izgubim se,

da lakše put nađem

u sebe, u misao.

NAPOMENA

U narednom postu povodom tužne godišnjice objavićemo Milinu Poslednju pesmu.

Intermeco

O nacionalizmu još nešto

Kako se suprotstaviti nasilju, a ne vršiti nasilje?

Suprotstaviti se ubici,  a ne postati to?

Suprotstaviti se nacionalizmu, a ne postati nacionalista?

Naravno, to je teško, ali je moguće. I jedino opravdano.

Kada sam svojevremno dogovarao saradnju za radio Slobodna Evropa, rekao sam Hamzi Bakšiću, koji je bio urednik Sarajevske redakcije, da ću pisati političke komentare, osvrćući se kritički na dešavanja u ovoj sredini (entitetu) i u nacionalnom korpusu kojem pripadam. "A šta meni ostaje?" pitao je Hamza, koji je takođe bio politički komentator. "Mnogo ti ostaje", rekao sam. "Ostaje ti tvoja sredina i tvoj nacionalni korpus." "Pošteno!" zaključio je. Da, odavde je bilo veoma lako pisati o anomalijama "onih tamo", ali obratno bilo je teško, ponekad i opasno. 

Dakle, ako se boriš protiv nacionalizma, bori se protiv "svog"!

Ali postoji i još jedan bitan uslov te borbe. Ako se, dakle, boriš protiv nacionalizma u svom nacionalnom korpusu, ne očekuj priznanje ili privilegije od nacionalista iz druge grupacije. Ne traži ih i ne prihvataj. Ne činiš ti to radi toga da bi podržao druge nacionalizme, nego zbog toga što sve nacionalizme smatraš opasnim. 

Vrijeme će pokazati ko je i zašto te nacionalističke nagone razbudio na ovim prostorima, a do tada mislimo o sebi, o svom svjedočenju pred sudom istorije. 

Nije teško iz sigurnih skrovišta "pametovati" protiv "tuđeg" nacionalizma, ali je sasvim izvjesno da su to vrlo pogodni uslovi da se u nacionalističkim konfrontacijama svrstaš na jednu stranu, svakako, nacionalističku. Nećeš biti ni svjestan toga. Taj primitivizam svijest ne poznaje.