Dobojskim sjenovitim ulicama (6)

Kad god prođem ovom ulicom ispod Juriškovca, začujem neobičan glas koji se javlja odozgo, sa Rajčinovca: RADIO-STANICA DOBOJ GLAVICA. PROGRAM ZA OMLADINSKE RADNE BRIGADE. Jeste, ono je taj brežuljak zvani Glavica. Na njemu su postavljene mnoge žice, stub sa zastavom, a program se emituje iz nevelike drvene barake podignute na sred Glavice. Nema radio-aparata, ali nisu ni potrebni, svuda gdje su brigade, postavljene su bandere sa zvučnicima. Ma, znam ja da se odatle ne emitiju nikavi radio-talasi, da je čitav taj sistem zapravo razglas. Ali, lijepo zvuči. Radio-stanica. A možda i griješim. Pored informacija o tome ko je prebacio normu, koja brigada je bila najbolja i kakvi su novi radni zadaci, često se čuje nešto nalik na reklame, a narod to zove parolama. MI GRADIMO PRUGU, PRUGA GRADI NAS! TRST JE NAŠ... Tako je i Salih Šumski , dok tjera krave na Ganin brijeg, počeo da viče svoje reklame: PRVI MAJ – DOBRO MLIJEKO. Viče on svakodnevno, bez obzira na datum. Na tom radiju nema muzike. Ponekad nešto odsvira ili otpjeva neki brigadir harmonikaš. Ali nedavno su došli po Ajšu, onu Ajšu što nije ni iz Gornjih ni iz Donjih Šušnjara, nego nekako sa međe. Ma, dobro se zna odakle je, ali sad je socijalizam i svi su ravnopravni. Kad za onih lijepih zlatnih jutara cure iz mahala stanu da peru pendžere, svaka cura pjeva svoju pjesmu, istina poistiha da jedna drugoj ne smetaju, i svaka pjeva lijepo da misliš da ne može ljepše. Ali, kad Ajša zapjeva, sve prstanu da joj pjesmu ne pokvare. Priča se da i ptice u Ankarama prestanu da pjevaju kad Ajša zapjeva. I došao komesar radio-stanice da kaže Ajši da je odlučeno da nešto brigadirima otpjeva preko radija. Komesar pita koju pjesmu zna, a Ajša kaže da zna svaku. „Znaš li neku o ovom našem socijalističkom vremenu?“ „Znam“, kaže Ajša, „Tri livade nidi lada nejma“. „To je više poljoprivredna, ali može“, složio se komesar. Pošto nema nikakve pratnje, Ajšino grlo mora biti savršeno, a to se postiže ispijanjem svježih kokošjih jaja. A toliko jaja nema u tri mahale, jer je emitovanje zakazano tek u nedjelju u deset. Nas su još smatrali djecom, pa smo imali pravo da se snalazimo kako znamo samo da Ajši svakodnevno obezbijedimo svježa jaja. I juče bi ta nedjelja. Komesar dođe sa džipom i odveze Ajšu, a mi svi, ko zna koliko nas je bilo, zakrčismo onu livadu iznad bolnice i brigadirskih baraka, a i mnogi brigadiri se okupiše oko bandera sa zvučnicima. Bilo je tu i flaša sa rakijom karabajićkom i pita, koje je ovaj put Suljaginica džabe dijelila. Kad odjednom sa svih zvučnika prolomi se Ajšin čist, podmazan glas. „Tri livade, nidi lada nejma!“ Puče jedna flaša o banderu, neki počeše podvriskivati, a Ajša - pjeva li, pjeva. Mislim da se do Rudanke čulo. A ona stara Mejra, što je stajala do mene, neočekivano me upita jesam li ja njena jaja krao za Ajšu. Priznao sam. „Vidim ja“, kaže Mejra, „dok ona moja grahorka zakokodače, eto tebe preko Avdagine tarabe, pa pravo pod magazu, gdje ona nosi. Ali, neka si, nejse, isplatilo se“.

Intermeco

SVI  NAŠI  LOPOVI

Svi koji su vidjeli kad sam napisao ovaj naslov, pitali su je li to novi popis stanovništa ili se to odnosi na ovaj postojeći i ima li tu pitanje o nacionalnoj pripadnosti. Naravno da ima.  Jer, i lopovi imaju nacionalnost i bitno se razlikuju. Naši lopovi su pošteni, a njihovi su još gori. Nikad ne bismo svoje lopove mijenjali za neke druge. Vidjećete na izborima.

U ovih naših nekoliko (još se ne zna tačan broj) jezika riječ lopov ima jedno vrlo delikatno značenje. Kad djevojka momku kaže „Lopove jedan!“, to znači skoro izjavu ljubavi. Riječ lopov se upotrebljava „od milja“ kao i neke druge lijepe riječi. A to pokazuje i naš stav prema lopovima.

Istina, do lopova se danas teško dolazi, morate se najaviti, pa čekati,  uvijek su zauzeti. Ne znam šta još rade. A rade li, rade. Toliko toga treba srediti. Sredili su banke, fabrike, velika i mala preduzeća, sredili su državu, kulturu, obrazovanje, saobraćaj, prošlost, sad nam sređuju i budućnost. Jer, ko će im za toliki trud obezbijediti zaslužene penzije? Počeli su i misli da kradu, suze naše, snove, stihove... I duše hoće da nam srede.

A ima ih. Kad bi se organizovala parada ponosa lopova, kolona bi se otegla do Evropske unije. Sve pokradoše. I ne prestaju. Kad pomislimo da više nemamo ništa, oni pronađu. Da njih nema, davno bismo propali. Oni otkrivaju naše neotkrivene resurse i svakodnevno nas ubjeđuju da su naša bogatstva neiscrpna.

Nismo ni znali šta smo imali dok nas nisu pokrali.

Sad znamo. I ponosimo se tim što su nam oni otkrili. Nedavno je jedna grupa lopova provalila u neki restoran i ukrala dvije porcije ćevapa, više nije bilo pripremljeno. Kakvi kradljivci, takav i pokradeni.  A mi smo nešto drugo. I naši lopovi su drukčiji. Kod nas je sve na nivou. Lopovi su na cijeni. Naši uvaženi lopovi znaju šta rade i kako se to radi u savremenim uslovima. Za te poslove oni su kvalifikovani, imaju diplome, prvo su to sredili po Bolonji, ali i po svim drugim opštinama, kantonima i distriktima. Važno je da rade transparentno.

Iskeno, žao mi je naših lopova. Pa, i oni su ljudi. A rade u tako teškim uslovima i to danonoćno, nemaju vremena ni za osnovna ljudska prava. Život im prosto prolazi u neznanju. Oni su vlasnici nekakvih preduzeća s kojima ne znaju šta će, raznih vila koje treba održavati, a ne služe ničemu, donose se zakoni samo protiv njih, neki rijetki su već osuđeni ni krivi ni dužni. Oni smatraju da su ih osudili veći lopovi i to samo iz zavisti. A sve je moguće. Eto, takvi smo mi, lopovi.