A ako nekada nekoga bude zanimala i moja SAMOĆA, može je naći i na mom FB profilu 22. aprila 2019. godine u ovom obliku:
Подељено са Ваши пријатељи
SAMOĆA
Svi su otišli
i ostavili me samog
I ja ću otići
i samog ću sebe ostaviti
17.2.21
ZVIJEZDA NAD PONOROM (3), SAMOĆA
6.2.21
ODBRANA ZVIJEZDE NAD PONOROM
Jeste, malo je bilo
reagovanja na pojavu moje posljednje knjige poezije „Zvijezda nad ponorom“.
Istina, malo je onih do kojih je stigla, ali mnogi su bili u prilici da se
upoznaju sa pjesmama koje su u knjizi.
One su objavljivane na
mom profilu u facebooku, na mom blogu ili na prvom slovenačkom književnom
portalu Locutio, kao i na nekim italijanskim portalima, a mnoge su poslužile
Aleksi Blagojeviću da napravi i objavi videa na YouToube. Tako, na primjer,
naslovna pjesma „Zvijezda nad ponorom“ objavljena je na mom blogu 04. 06. 2010.
godine (htt://pavlestanisic.blogspot.com) i od tada, pa sve do 23. 10. 2019,
kada je tu objavljena, čini mi se,
najznačajnija pjesma „Vijek“, a i kasnije, mogu se na tom blogu pročitati skoro
sve pjesme iz ove knjige.
Toliko mogu reći u
odbranu moje Zvijezde, ali mogu i navesti jednu pjesmu koja objašnjava i sve
druge.
PJESMA VREMENA
Mi pjevamo mi cvjetamo
na uzdasima
onih kojih više nema
Različite smo riječi
jedne misli
uzdah vremena
3.2.21
ZVIJEZDA NAD PONOROM (2)
A Đorđo Vasić na fejsbuku je 17.decembra 2020. postavio ovo:
Звијезда над понором, Павла Станишића,
Била ми је изузетна част да сам као технички уредник дао свој мали допринос настанку овог књижевног бисера једног великог човјека, хуманисте, књижевника и ерудите - нашег драгог Бате, Павла Станашића. Био је то мој мали допринос и помоћ човјеку који као да је на животном задатаку да усрећује људе и свакога с ким дође у додир - лично или својим књижевним дјелом. Мени је помогао да ступим на преводилачке и књижевне стаззе и срећан сам да сам добио прилику да се бар мало одужим.
ZVIJEZDA NAD PONOROM
A
evo jednog kratkog teksta Ranka Pavlovića o novoj poetskoj knjizi „Zvijezda nad
ponorom“, objavljenog na fejsbuku
15.
јануар у 09:21 ·
НЕПРЕСАХЛО
ВРЕЛО ПАВЛА СТАНИШИЋА
Када
неко ко од ране младости живи са поезијом и исписује стихове, а своју шесту
пјесничку збирку („Звијезда над понором“, „Чигоја“, Београд) објављује пред
крај 2020. године, са више од осамдесет претурених преко главе, то може да
значи само једно – он пише искључиво онда када га нађе пјесма, истискује је из
сопства, брусећи сваки стих. Мада у једном версу пјева о плићацима пресахлих
снова, врело инспирација Павла Станишића (који ме истински обрадовао овим
даром) није нимало пресахло. То би потврдила свака пјесма из збирке „Звијезда
над понором“, али мене су посебно
дотакле ове три које желим да подијелим са ФБ пријатељима.
Прије
тога само да кажем да је Станишић рођен у Црквицама, Бока которска, а да је у
Добој стигао у раној младости и, оставши привржен овом граду, у његовом и
културном животу овог краја и ширег подручја, оставио и оставља дубок траг.
Павле
Станишић
ОСЛОБОЂЕНА
МИСАО
И
ако нам је одузет ум
и
ако смо осуђени на вријеме
утамничени
у судбину
и
ако смо од планете направили
бувљу
пијацу
по
којој се играмо лопте и ратова
затровани
храном и телевизијом
опчињени
лажним новчаницама
и
слободом недостижном и све даљом
још
трајемо док плачемо пјевајући
јер
поезија
је ослобођена мисао.
СУША
Иза
седам гора и планина високих
иза
седам дубоких мора и вјекова
остала
су лебдећа утврђења опасана мраком
из
којег пријетећи штрче торњеви са украсима смрти
на
прилазима бијесне ријечи
хране
се слабашним мислима
што
одрастају по плићацима пресахлих снова
а
уоколо провалија и мук
Пресушиле
су бајке
КАСНО
ЈЕ
Био
сам бржи од дана
али
ме престигао
док
си ме ти задржавала
Дани
су гледали у моја леђа
а
сад ја гледам
у
њихове ноћи
21.1.21
ŠTA SE DEŠAVA SA NAŠOM KNJIŽEVNOŠĆU
Šta se, zapravo, dešava sa našom poezijom, na primjer? Da li to uopšte nekoga zanima? Gdje je stala na čudnim putevima postmodernizma ili moderne? Možda ja nisam u toku. Možda se neko ozbiljno bavi tim pitanjima, a do mene stižu samo neke kvantitativne odrednice o tome koliko je ko, na primjer, knjiga objavio, pjesama ili priča napisao, pa se na osnovu toga valjda prosuđuje kvalitet nečije umjetnosti. Ne upuštajući se dublje u analize stanja u ovoj oblasti, podsjetiću samo na neke činjenice, koje bi nam u ovim situacijama izgledale čudno.
Koliko
je ta kvantitativna ocjena besmislena najbolje svjedoči primjer Milana Rakića.
Ako bismo sudili po pomenutim kriterijima, jedan od naših najznačajnijih pjesnika
slabo bi prošao. Za svog života napisao je 64 pjesme. Samo! Ali svaka je bila
antologijske vrijednosti. I mnoge su se i našle u vrlo ozbiljnim antologijama.
Mnoge od tih pjesama dobro su znali oni koji su se bavili književnošću. Isidora
Sekulić je smatrala da bi trebalo
napraviti neko malo izdanje njegovih pjesama, knjižicu koju bi mnogi pismeni
ljudi uvijek imali u džepu. Uz sve to,
Rakić je bio reformator stiha, ali i stvaralačke discipline.
U
vrijeme Šantića, Rakića i Dučića naša poezija, oslonjena na realističke promjene
koje je uveo Vojisdlav Ilić i zahtjeve moderne,
po ocjenama mnogih znalaca, bila je prvi put na nivou najviših dometa evropskog
pjesništva. A danas naši pjesnici pišu o sebi, o svojim veličinama. Šta se to
sa poezijom dešava?
Ništa
neobično. Opšti pad gotovo svih društvenih vrijednosti, o kojem svjedočimo, nije
zaobišao ni književnost. Što toga prije postanemo svjesni, prije ćemo ponovo
dostići one vrijednosti koje su značile, a i treba da znače, bitne odrednice života.
16.12.20
Pretplati se na:
Postovi (Atom)