Kud god da krenem, na ovim zasjenjenim ulicama naletim na njegovu sjenku. Eno i sad stoji tamo kod onog porušenog mosta pored rijeke Bosne. Sam, u prevelikom mantllu, sa uvijek podvrnutim rukavima. Drži nekakvu crvenu fasciklu u ruci. „Šta ti je to, Džo?“ „Moja dokumenta. U stvari, to sam ja. Ovo, u mantilu je samo fasada, a ja sam u ovoj fascikli. Tako bar mislite vi koji vjerujete u crne magije birokratije. Tu je dokaz da postojim, da sam rođen, da nemam neke visoke škole, da znam da kucam na mašini, da sam pismen, ali tu je dokaz i da blata ima više. Da ovu fasciklu bacim dolje u mutnu rijeku, ja više ne bih postojao. Eto šta ste napravili. Napravili ste čovjeka od papira. Ljude zanima samo šta je u ovoj fascikli. A šta je u ovoj glavi, baš ih briga. Malo prije rekao mi je šef u Opštini da je za mene najbolje da uzmem svoja dokumenta i da se više ne pojavljujem tamo. Eto, to ti je sva istina. Vjerujem da on zna šta je za mene najbolje. Ja to nikad nisam znao. On zna i da moram da idem odavde gdje god znam.“ „Ali, zašto?“ „Ne mogu ti to reći, jer vi, komunisti to ne razumijete. Što da ti bez veze pričam! A, nije ni važno. Važno je da idem.“ „Gdje?“ „Šef je rekao što dalje. Zapali. Uzmi. Nije taksena, majke mi. Dali su mi i platu unaprijed da slučajno ne bih navraćao tamo.“
"A šta sad ovdje radiš?" "Ovdje se rastajem sa vama, sa 'Paralelama', sa 'Mulen ružom', sa 'Starim gradom'... Onaj separe i Saliha teško ću zaboraviti."
Zašto Džo mora da ide? Neće da kaže. Da li su u pitanju one taksene marke? Ili možda onaj festival poezije? Jeste, bio je ovdje festival poezije mladih pjesnika Bosne i Hercegovine. Džo je postavio na željezničkoj stanici jednog mladića iz svoje dramske sekcije, koji je, dok bi bio najavljen dolazak kakvog putničkog voza, uzimao mikrofon i pozivao sve pristigle učesnike festivala da se jave na recepciju hotela „Bosna“, gdje im je sve obezbijeđeno. A ništa im nije bilo obezbijeđeno osim sale. Samo ih je na recepciji čekao Džo. Kasnije su iz tog hotela u Komitet omladine stigli mnogi računi za ugostiteljske usluge, ovjerene pečatom „Paralela“ i Džoovim potpisom. Već smo imali i pečat sa tekstom: KOMITET NARODNE OMLADINE DOBOJ – REDAKCIJA LISTA „PARALELE“, a, kako je Džo bio sekretar Redakcije, pečat i jastuče za pečate uvijek su bili u džepu njegovog mantila. Ako još postoje, on i mantil, i sad su tamo. „Što ja radim, to mora da bude na nivou“, govorio je. Jesu li ga otjerali zbog tog nivoa ili taksenh marki, ne znam, možda ima i drugih razloga. Neće da kaže.
„A Bosna, ciganka, i dalje čagrlja dolinom, skuplja i odnosi sve vrste otpadaka, vidljivih i nevidljivih. Široka i mirna. Nema je u komuni ovakve...“ Tako sam upravo tih godina pisao u jednoj reportaži, ne za „Paralele“, za jedne sasvim druge novine.
A ona, mislim Bosna, i sad teče. Odlazi. Ona zna gdje. A Džo ne zna. „Javiću ti se“, kaže.
"A šta sad ovdje radiš?" "Ovdje se rastajem sa vama, sa 'Paralelama', sa 'Mulen ružom', sa 'Starim gradom'... Onaj separe i Saliha teško ću zaboraviti."
Zašto Džo mora da ide? Neće da kaže. Da li su u pitanju one taksene marke? Ili možda onaj festival poezije? Jeste, bio je ovdje festival poezije mladih pjesnika Bosne i Hercegovine. Džo je postavio na željezničkoj stanici jednog mladića iz svoje dramske sekcije, koji je, dok bi bio najavljen dolazak kakvog putničkog voza, uzimao mikrofon i pozivao sve pristigle učesnike festivala da se jave na recepciju hotela „Bosna“, gdje im je sve obezbijeđeno. A ništa im nije bilo obezbijeđeno osim sale. Samo ih je na recepciji čekao Džo. Kasnije su iz tog hotela u Komitet omladine stigli mnogi računi za ugostiteljske usluge, ovjerene pečatom „Paralela“ i Džoovim potpisom. Već smo imali i pečat sa tekstom: KOMITET NARODNE OMLADINE DOBOJ – REDAKCIJA LISTA „PARALELE“, a, kako je Džo bio sekretar Redakcije, pečat i jastuče za pečate uvijek su bili u džepu njegovog mantila. Ako još postoje, on i mantil, i sad su tamo. „Što ja radim, to mora da bude na nivou“, govorio je. Jesu li ga otjerali zbog tog nivoa ili taksenh marki, ne znam, možda ima i drugih razloga. Neće da kaže.
„A Bosna, ciganka, i dalje čagrlja dolinom, skuplja i odnosi sve vrste otpadaka, vidljivih i nevidljivih. Široka i mirna. Nema je u komuni ovakve...“ Tako sam upravo tih godina pisao u jednoj reportaži, ne za „Paralele“, za jedne sasvim druge novine.
A ona, mislim Bosna, i sad teče. Odlazi. Ona zna gdje. A Džo ne zna. „Javiću ti se“, kaže.
Nema komentara:
Objavi komentar