Dobojskim sjenovitim ulicama (5)

Pavle Stanišić: VIJEK

Aktuelno

Temeljne vrijednosti

Za trenutak ćemo sići sa dobojskih sjenovitih ulica i posvetiti malo pažnje onome što se oko nas danas  dešava, a tiče se osnovnih društvenih vrijednosti.

Rajna Dragičević, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu. svojim studentima na apsolventskoj večeri obratila se govorom, koji je u javnosti izazvao mnoge polemike. Pokrenuta su pitanja osnovih vrijednosti. Na jednu od tih reakcija (novosadskog profesora Alekseja Kišjuhasa) replicirao je i naš stari poznanik i saradnik ovog bloga Božidar Stanišić. Evo Kišjuhasove reakcije i Božidarove replike.

Aleksej Kišjuhas:

Govor koji se navodno čuo na proslavi apsolventske večeri studenata Filološkog fakulteta u Beogradu uzburkao je ovdašnje društvene mreže. Pod pretpostavkom da je dotični verno prenesen u štampanim medijima, sam govor se počeo širiti domaćim internetima. I to brzinom lažnih motivacionih citata Ive Andrića ili lažnih izjava Merilin Monro, svejedno.

Za eventualno neobaveštene, reč je o obraćanju apsolventima navedenog fakulteta koje je bilo posvećeno odbrani profesije profesora, večitim temama „pravih vrednosti“, uz sporadičnu pljuvku po rijaliti programima, onako, umesto kusura. A iako je vlada Dačić-Vučić poslala tezu o „dve Srbije“ na đubrište istorije, mišljenja o ovom govoru danas su podeljena poput tog blaženopočivšeg rova. I zato, čak i ako posredi nije autentična stvar, već nekakav marketinški trik ili slična ujdurma, objavljene i naširoko „šerovane“ reči zaslužuju pažnju i komentar kao fenomen nezavisan od izvora.

Prvo, ispravni momenti. Prosvetni sistem je zaista u potpunom haosu i demonstrira jedino to da je dno pomično. Zatim, rušenje motivacije kod ljudi angažovanih u prosveti je važan problem, a govor karakteriše i jedna ipak lucidna rasprava o ispraznom karakteru mnogih novih zanimanja. Konačno, savetima o tome da budući profesori treba da izvuku najbolje iz svojih učenika, da treba da prepoznaju njihov trud i slično, zaista se nema šta mnogo prigovoriti. Međutim, saveti o tome da treba voleti svoju zemlju i ostajati u njoj već su nas jahali. Učenje dece patriotizmu, tom poslednjem utočištu hulja? Bilo je dosta za jedan život.

S druge strane, navedeni govor je i društveno anahron i individualno arogantan. Na primer, do zvanja profesora zapravo se uopšte ne mora stići upornim i vrednim radom, kako se u govoru tvrdi. Od sitno ispisanih puškica do krupno sažvakanih skripti, mnogi današnji profesor nije uradio svoj domaći zadatak dok je bio na fakultetu. A do vlasništva nad restoranima, firmama i privatnim avionima – koji se u govoru kontrastiraju profesorluku – može se stići preko noći, ali i izuzetnim radom i trudom. Odmeravanje ta dva truda sa jasnim sklonostima prema prvom može nam prijati, ali ga to ne čini manje bahatim. Zatim, uporno se i samozaljubljeno ponižavaju gotovo sve ostale profesije, a čak se i časovi srpskog jezika („glavni predmet, prvi u rubrici u dnevniku“) uzdižu iznad ostalih.

U govoru se kritikuje čak i praksa promene zanimanja („foliranti koji menjaju profesije kao prljave čarape“), u jednoj prilično statičnoj viziji koja je u nesaglasju sa stvarnošću i zahtevima savremenog društva. Profesori marksizma, te opštenarodne odbrane i društvene samozaštite su, prema ovakvim porukama, trebali ostajati u svojim čarapama, koliko god da vonjaju? Konačno, zar je dovoljno samo samozadovoljno biti profesor? Profesorke sociologije, dakle, profesije ovog kolumniste, jesu i Mirjana Marković i Vesna Pešić. Biće da se ne broji samo seksi diploma. Jer, da je tako, njena jedina funkcija bila bi u tome da se majka u frizerskom salonu, a otac u kafani (može i obrnuto, moderno je doba) pohvali da je derle diplomiralo.

Svakako najdramatičniji trenutak govora je poziv na „kretanje u rat protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna i biznismena“. Veli govorancija da se bitke vode u učionici i da traju po 45 minuta, dakle stilska je figura i možemo da odahnemo, ali, zaista – u rat? Otkud ta neodoljiva privlačnost onih bolje obrazovanih da sa ratoborne visine gledaju na one koji to nisu? Da li je to taj famozni bolonjski „dodatak diplomi“? Posebna je tema što govor karakteriše fundamentalna logička greška: on polazi od premise da je obrazovni sistem urušen a deca nezainteresovana, a zatim gradi argumente oko toga da je jedino diploma (profesora) važna, te da samo ona istinski hvata boga za testis („Od časa srpskog do kosmosa!“). Biće da se do časova logike nije stiglo, od tolikog čuvanja „našeg jezika i kulture“.

U čemu je zaista problem ili logička greška? U tome što navedeni govor zapravo ne govori o obrazovanju, već o popisu društvenih problema iz jednog vrlo ličnog i uskogrudog ugla. A u trenucima kada o nekakvom školovanju i govori, on govori o formi, a ne o suštini: kako se ponašati pred drugima, kako unaokolo deliti patriotske i kulturnjačke lekcije i kako istovremeno držati i nos i trajnu visoko. Možda je to sasvim u redu i prikladno za apsolventsko veče – malo motivacije nije na odmet dok žuljaju štikle i padaju bretele. Suština uopšte nije u navodnom autoru govora, već u onom mnogobroju spremnih delitelja ovog teksta koji time poručuju da i oni dele takve stavove jer su i sami, ah, tako visoko obrazovani. A to što se učilo noć pred ispit, polagalo na „bubice“ i napijalo zbog šestice, tada je manje važno.

Ironično, ali upravo bi famozne starlete, u pauzi čitanja „Tolstojevskog“, potpisale ovako fini manifest diplomi kao sredstvu za trpanje prstiju u oko drugima. Ideje poput ovih zapravo su isprazne besmislice „finih ljudi Srbije“ koji, kada amaterski ne glume Paola Koelja ili Nika Vujičića, razotkrivaju duboko zatvorenu svest. Želju za preoblikovanjem sveta isključivo po sopstvenom ukusu i ličnom shvatanju vrednosti i kulture, uz želju za regrutovanjem armije koja će misliti isto.

I ovaj kolumnista i asistent drži mnoge vežbe studentima na univerzitetu. Iz sociologije, discipline koja nije prva po rubrikama u dnevniku niti po rubrikama Zavoda za zapošljavanje. I (budući) sociolozi pate od predimenzionirane slike o samima sebi, u čemu ih on na svojim časovima pokušava i razuveriti i obeshrabriti. Govori im da umesto da menjaju društvo, a mnogi se upisuju sa tom namerom, prvo pokušaju da ga dobro razumeju. I to da bi taj kratak trenutak vremena koji nazivamo životom ispunili smislom. I ubeđuje ih u to da polaganje ispita i sticanje diplome zapravo i nisu toliko važni. Jer su naši životi kratki, teški i u krajnjoj liniji besmisleni. Da li zaista želimo da ih potrošimo u ubeđivanju drugih da nemaju pojma i krojenju sveta po svojoj volji?

Ne, svojoj egzistenciji smo dužni jedno usredsređivanje na puno ozbiljnija pitanja i na mnogo veće i čvršće stvari u sveopštoj sitnoći i banalnoj prolaznosti. Ta čvrsta stvar je znanje i ono započinje radoznalošću. Jednim interesovanjem i strašću za spoznajom sebe i sveta unaokolo, za preispitivanjem i istraživanjem bez unapred zadatih rešenja i svesrdnog nutkanja pravih vrednosti. Dakle, u usvajanju širokog znanja o svetu u kojem živimo, koje je zapravo samo sebi cilj. Ne da bismo bili bolji od drugih, već da bismo bili bolji za sebe. Ključ je u postavljanju pitanja koja su „veća od života“ i naše tupe egzistencije koju zovemo karijerom. Tek tada razbijamo začarani krug banalnosti i prozaike. Među mladim ljudima koji dolaze na fakultete treba probuditi neprekidnu želju za zapitanošću i za saznavanjem, a ne želju za deljenjem lekcija i posmatranjem drugih sa visine. Filozofska poenta je zavoleti ljubav prema znanju, a ne prema profesiji. Samo tada diploma ima smisla.

Božidar Stanišic:

Studentima autora ove kritike, dakle buducim sociolozima, kojima, izmedju ostalog, uopste ne zavidim - ne vjerujem da je lako slusati predavanja A.K. - savjetujem da na primjeru upravo ovog teksta odrze nesto-kao-vjezbu o primarnom semantickom problemu koji, kao takav a nametnut glagoljivoscu A.K., moze izmaci samo onima koji, sa maglom u glavi i odsustvom emocionalnog nemira, koracaju kroz balkanski i, naravno, evropski svijet bez ikakvih parametara eticke, socijalne, kuturne i politicke naravi. Ta, primarna, tema bi mogla ako ne vec morala biti "Contradictio in adiecto u clanku A.K.". Ona, sekundarna tek uslovno, bila bi o zavisti, jasno prisutnoj od pocetka do kraja teksta A.K., koja, svejedno sto je autor pokusao da je zamota u argumente protivne iznesenim u poruci prof. Dragicevic, izbija na povrsinu od onog "navodno" pa nadalje, zakljucno sa autorovim mudrovanjem o znanju i diplomi. Jeste, neko se usudio, nimalo navodno, da uzburka jedno od mrtvih mora, ali u tim talasima odjednom se nadju ne samo razni Mister Dolari, vec i poneki vrli kolumnist o kojem bi i nimalo pokojni Krleza rekao jasno da magla u glavi mozda godi tijelu i sujeti ali zamagljuje vidik na drustvo i covjeka, na poljuljane ili vec urusene temelje svega sto rado nazivamo civilizacijskim ali nasim djelovanjem na to pristajemo. To pristajanje ima svoje ime - konformizam. Koji bi mogao biti treca tema studentima A.K.

A evo i spornog govora.

 

Rajna Dragičević:

"Dragi moji studenti, poštovane kolege, budući profesori, 

Na dan kada smo proslavljali vaše apsolventsko veče, odložen je maturski ispit malih maturanata jer su se testovi koje je trebalo da popunjavaju pojavili u javnosti. Ovaj događaj samo je jedna od brojnih manifestacija urušenosti našeg prosvetnog sistema, kao i društvenog sistema u svim oblastima.

Dolazeći na vaše veče i gledajući vas onako doterane, nasmejane, mlade i pune pozitivne energije, razmišljala sam o tome hoćete li uspeti da zadržite taj optimizam i kada diplomirate i kada se suočite s niskim platama, nedovoljnim uvažavanjem profesorske profesije, prilično nezainteresovanim učenicima, roditeljima koji su uvek na strani svoje dece (čak i ako je to na njihovu štetu), različitim pritiscima i omalovažavanjem.

Mnogo toga oko vas ubijaće vam motivaciju. Ipak, ako mene pitate, na listi vrhunskih zanimanja nalaze se sledeća: profesor, lekar, advokat, sudija, inženjeri, još jednom, profesor. Ako pitate sve roditelje ovog sveta čime bi želeli da se njihova deca bave, odgovoriće vam na isti način.

 Raznorazni nepismeni i polupismeni ljudi danas sebe olako mogu nazvati nekakvim pi-arovima ili menadžerima, neobrazovane voditeljke sebe zovu novinarkama, a folk-pevačice umetnicama, da i ne govorim o art direktorima, biznis konsultantima, bek-ofis administratorima, velnes konsultantima, ivent koordinatorima, kopi-print operaterima, marketing konsultantima, ofis-asistentima, portfolio-menadžerima, produkt dizajnerima.

 Iza zvučnih naziva zanimanja najčešće se kriju foliranti koji misle da se ugled može steći preko noći, kriju se oni koji nisu imali izdržaj da završe fakultet koji su započeli, oni koji menjaju zanimanja i profesije kao prljave čarape. Nemojte zaboraviti da se profesorom, lekarom ili sudijom niko ne može samoprozvati.

 Ponosite se svojim zanimanjem koje se može steći samo upornim, vrednim radom, odricanjem, nespavanjem i višegodišnjim samosavladavanjem i samoodricanjem. Ne dozvolite da vam bahati, hvalisavi i samouvereni vlasnici raznoraznih restorana, firmi, privatnih aviona, luksuznih stanova drže lekcije o uspehu, jer VI STE PROFESORI, a oni su samo vlasnici kvadratnih metara!

 Pokušavaju da omalovaže profesorsko zanimanje. Imajte na umu to da ste vi čuvari dostojanstva svoje profesije. Zvanje profesora stiče se sa puno truda, ali još više muke treba uložiti u znanje kako nositi tu važnu titulu. Vodite računa o načinu na koji se ponašate i kada niste u školi,razmišljajte o svom odevanju, stavu, odnosu prema kolegama, prema učenicima i njihovim roditeljima.

 Ako sebe srozate u sopstvenim očima, onda će vas i okolina gledati sa omalovažavanjem. Budite ponosni, samouvereni, budite spremni da učite i da se doživotno usavršavate, jer VI STE PROFESORI!

 Volite svoje učenike. Upoznajte ih sa onim plemenitim što nose u sebi, a čega često nisu svesni. Izvucite ono najbolje iz njih. Podignite im ugled u njihovim sopstvenim očima. Nipošto im ne poklanjajte ocene, ali im stalno omogućavajte da poprave ocene koje imaju. Prepoznajte i poštujte njihov trud. Pokažite im da mogu biti uspešni ako rade. Ne ubijajte im volju.

 Profesorski autoritet ne stiče se preteranom strogošću i samovoljom, već pravednošću i nedvosmislenim dogovorom kojeg obe strane treba da se pridržavaju. Hvalite najbolje jer ćete time inspirisati i ostale da se potrude i ponekad budu najbolji. Pružajte šansu mnogima da ponekad budu najbolji.

 Nemojte biti drugari sa svojim učenicima i pokušavati da im se na taj način približite. Vi treba da postavljate pravila u svojoj učionici, da određujete granice, da držite konce u svojim rukama, jer oni su učenici, a VI STE PROFESORI!

 Ne zaboravite da ćete predavati glavni predmet, prvi u rubrici u dnevniku, i da ćete sa svojim učenicima provoditi više vremena od svih ostalih profesora. Vaš uticaj na učenike biće najvažniji. Budite svesni te odgovornosti. Kao profesori srpskog jezika, vi ste čuvari našeg jezika i kulture.

 Učite učenike da vole svoju zemlju. Često se može čuti kako profesori svojim najboljim učenicima savetuju da što pre odu odavde. Počelo je da se podrazumeva da je najbolji uspeh u školi sigurna propusnica za odlazak iz Srbije. Hajde da preokrenemo perspektivu! Ukažite najboljim učenicima na to da treba da ostanu u Srbiji jer će joj, kao najbolji, pomoći da se oporavi i postane bolje mesto za život. Ne dozvolite im da odu i da prepuste zemlju svakojakom ološu!

Zacrtajte im kao životni zadatak da se bore protiv živog blata u koje tonemo. Usadite im osećaj za društvenu odgovornost i objasnite im da ovu zemlju niko ne može očistiti osim njih. Ako se potrudite, videćete da će vas đaci poslušati, jer VI STE PROFESORI!

 Budite uvereni da seme svih ekonomskih, političkih, kulturnih, moralnih reformi u ovoj zemlji može da proklija samo u porodici, ali i u vašoj učionici, i to upravo na časovima srpskog jezika i književnosti! Zato se trudite da budete uzor svojim učenicima.

 Krenite u rat protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna, biznismena i pobedite ih. Vi im morate postati orijentaciona tačka, svetionik u životu! Za taj rat imate 45 minuta dnevno skoro svakog radnog dana, a to nije malo. Pobedićete tako što ćete dati sve od sebe da saržaje koje treba da predstavite svojim učenicima učinite zanimljivim, uzbudljivim, svežim. Uspećete u tome samo ako mnogo znate, ako volite ono što radite i ako ste posvećeni. 

Učenici to mogu da prepoznaju, i to nepogrešivo. Ne obazirite se na činjenicu da se neke vaše kolege ne pripremaju za časove, da mnogi ništa ne rade, a primaju platu, ne obazirite se na trulež oko sebe i ne predajte mu se! Neka vaš čas bude oaza znanja u sveopštoj pustinji, svetla tačka u mraku, zrno smisla u besmislu.

Vi imate misiju: ako uspete da povratite autoritet škole i znanja (a to se ne može postići nijednim zakonom, već entuzijazmom profesora), padaće kao domine sve prepreke ka boljem životu u Srbiji. Od časa srpskog do ekonomskih reformi! Od časa srpskog do borbe protiv korupcije! Od časa srpskog do kosmosa!

Vaša moć je ogromna i vaš zadatak je od strateškog značaja. U tome je razlika između vas i raznoraznih menadžera, konsultanata, koordinatora, administratora, operatera, bogatih vlasnika lokala i ostalih eksperata za prodavanje magle. U njihovim rukama su projekti, lokali, avioni i kamioni, a u vašim rukama je budućnost ove zemlje. Nikada nemojte zaboraviti: VI STE PROFESORI!

Dobojskim sjenovitim ulicama (4)

A ono tamo na biciklu je Nađin tata, stari Karabin. Kako li se ono zove? Trenutno je toliko udaljen da ne mogu da se sjetim. Inženjer Karabin. A kakav inženjer? Pojma nemam. Na njegovom stolu u onoj nevelikoj kući u Barama gomila je papira. To su projekti raznih mašina koje će raditi u nekim novim fabrikama. Na nekima se već nešto i proizvodi. Dakle, mašinski inženjer? Zaista ne znam, jer kad je trebalo izgraditi prvu benzinsku pumpu u Doboju, onu uz još nezavršenu ulicu prema novoj stanici, projekat je povjeren inženjeru Karabinu. I po njegovim nacrtima izgrađena je ova pumpa sa velikom nadstrešnicom, koju su u početku držala dva tanana stuba. U jedan od tih stubova udario je prvi kamion koji je naišao velik i pretovaren. Klonuo je i stub i nadstrešnica. Tada još nije bilo iskustva sa saobraćajnim prestupima, pa se smatralo i pričalo da je za to kriv projektant, koji nije dobro izračunao izdržljivost stubova u odnosu na snagu kamiona. Nedavno, odnosno, ubrzo nakon toga, napravljena je nova nadstrešnica sa masivnijim stubovima, tako masivnim da više ni jedan kamion nije pokušao da im provjerava izdržljivost.

Na velikom stolu inženjera Karabina, nad kojim nisko spušten visi veliki improvizovani luster, uz gomile papira i olovaka sjedi ona šarena, dobro uhranjena koka, koja se po kući kreće bezbrižno, svjesna da oni nju ne drže iz onih surovih i podmuklih pobuda iz kojih ljudi inače drže kokoši. Ali, jednoga dana i ona je prošetala oko svog novog stana u Barama i otkrila svježu zelenu salatu u vrtu prve komšinice. Kada je inženjer Karabin sa posla stigao kući, komšinica ga je dočekala takvim psovkama kakve on do tada vjerovatno nije čuo. A kad je ušao u kuću, dočekala ga je i supruga Ljubica, a pomalo i Nađa. Napale su ga kako on te grozne psovke može ćuteći da podnese. „Vrati se, pa i ti njoj skreši kao i ona tebi!“ „Dobro, ali šta da joj kažem?“ „Sve ono što je i ona tebi rekla.“ Izašao je i one su čule njegov ozbiljan glas:

„Izvinite, gospođo, ali dozvolite mi da vam se vrlo kratko obratim i da vam kažem da sve ono što ste vi meni rekli, u određenim okolnostima, može da se odnosi i na vas.“

Komšinica je ostala dugo poluotvorenh usta, a gospodin Karabin je oznojen ušao u svoj stan i zadovoljno saopštio: „Sve sam joj skresao!“

Inženjer Karabin se razumije i u mašinstvo i u građevinarstvo, ali vrlo slabo u komšijske odnose. Ipak, sad mi je jasno. Pa, on je inženjer muzike. Od njega je Nađa naučila sve one stare pjesme, kojima nas oduševljava, a koje se nigdje ne mogu čuti. Po dikim stepjam Zabajkala, ili Pod baljšim šatrom golubih njebes... Kad smo mu donijeli onu staru citru, koja siguno stotinjak godina nije zasvirala, pažljivo je pregledao, sve nedostajuće žice zamijenio je novim za gitaru. Napravio je divni mesingani ključ za štimanje tih brojnih žica, naštimao je citru i napisao note specijalno za ovaj instrument. Kad je neki dan zasvirao, zvučalo je kao da svira čitav orkestar. I Nađa je bila oduševljena, ali ona nikada nije odustala od gitare, bila joj je zgodnija da je ponese i u školu, i na izlet, i na ekskurziju, da uz nju zapjeva i u parku, i na velikom odmoru, i u vozu, i na brodu.

Možda on i sada u sebi ponavlja neku od onih davnih pjesama, dok se vozi prema nekom preduzeću, gdje će mu se, svakako, obradovati, ali čini mi se da pedala tog starog bicikla okreće sve sporije, sve sporije. Ili je, možda, takva melodija koju čuje.

Dobojskim sjenovitim ulicama (3)

Elegantni, vrlo ozbiljni, skoro zabrinuti čovjek crne zalizane kose, kratkih crnih brkova, u tamnom odijelu, bijeloj košulji sa crvenom kravatom izlazi iz parka, prelazi prašnjavu ulicu i preko širokog školskog dvorišta ide prema ulazu u veliku zgradu, na kojoj se crne krupna slova DRŽAVNA REALNA GIMNAZIJA. E, to je Šefik Bešlagić, direktor Gimnazije. Kasnije će biti direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Sarajevu i baviće se istraživanjem i tumačenjem starih nadgrobnih spomenika, naročito stećaka, a sada je direktor ove škole i svi mu se sklanjaju s puta da bi mogao nesmetano da prođe, premda se on nikome ne obraća i prolazi zamišljen, kao zagledan u nešto svima nepoznato. Kada se naša profesorica esha i književnosti Zora Crnilović, ortodoksni komunista, vratila odavde u Beograd, napisala je jedan mali roman, pun njenih uglavnom nepovoljnih utisaka iz Doboja, u kojem je direktora Bešlagića nazvala salonskim komunistom. Pisala je ona i o bjelogardijskim emigrantima Klavdiji i Igoru Meljnickom, koji u maloj kući na brežuljku ispod Donjih šušnjara, u kojoj stanuju, priređuju u zimske večeri čajanke, na kojima se uz samovar pjevaju i sviraju aristokratske i buržoaske romanse, dok radni narod gradi porušenu zemlju. Ali, ovdje je riječ o salonskom komunisti, koji je upravo ušao u školu.

A eno i mene među mnogom djecom kod drvenog crkvenog zvonika nedaleko od škole. Svi, čak i oni najviši, bezuspješno pokušavaju da dohvate konopac, koji visi odozgo. Pitaju me mogu li ga ja dohvatiti. Odmah im pokažem da mogu, zaskočim se i uhvatim se za konopac. Zvono je zazvonilo tako silno da se tog zvuka dugo nisam mogao osloboditi. Sva su se djeca razbježala, a mene je s tog konopca skinuo crkvenjak i odveo pravo kod direktora.

Salonski komunista je odmah otpustio crkvenjaka i rekao da će on to da sredi i da se to više neće dešavati, a onda je mene vrlo pažljivo saslušao o svim detaljima tog incidenta. Posebno interesovanje pokazao je za činjenicu da sam odnedavno u toj školi, da nijedno od te djece ne poznajem i da nisam znao da je konopac u vezi sa zvonom. Tada sam prvi put vidio da se osmijehnuo direktor Bešlagić. Bio je to, istina, suzdržan, upravo salonski osmijeh, ali prosto nevjerovatan za uvijek preozbiljnog direktora. Obratio mi se vrlo prisno. Rekao mi je da me mora kazniti kako bi i svi ostali znali da im to nije dozvoljeno, a da ja nikada više ne radim ono na šta me drugi nagovaraju, nego samo ono što ja smatram da treba da radim.

Taj savjet mi je često kasnije padao na pamet, ali nisam siguran da sam ga se uvijek pridržavao.

Sutra je podvornik Salko nosio knjigu po svim razredima. Na času bi se prekidala nastava i nastavnik bi naglas čitao obavještenje iz knjige, kojim su svi učenici i nastavnici obaviješteni da sam ja kažnjen ukorom direktora zato što sam zvonio. U mom razredu mnogi su se zgražali i prezrivo me razgledali, a ja sam cijelo vrijeme vidio samo onaj salonski osmijeh direktora Bešlagića.

Da, i sad ga ponekad vidim. Negdje sam davno zapisao da osmijesi ne umiru, da se samo prenose sa lica na lice.



Dobojskim sjenovitim ulicama (2)

Tu ćemo zanoćiti

rekoh rijeci

koja je već odlazila

Tako sam zapisao u jednoj pjesmi. A ta rijeka Bosna i sada odlazi i nikako da ode, kao i ljudi koji ovuda prolaze. I sjene onih koji su nekada ovuda prolazili pružaju se vremenom.

Ono tamo je sjena starog Igora Meljnickog, koji u pohabanoj crnoj futroli nosi violinu, koju je ponio iz carske Rusije. U školi predaje ruski jezik jer je Rus, gimnastiku jer je carski oficir i muziku jer je, ne samo muzički obrazovan, nego i nadaren. Svoju violinu štima bez pomoći bilo kakvog instrumenta, samo na osnovu svog sluha, a po njoj štimaju i ostale instrumente u gradu.

Eno, tamo kod nekadašnje električne centrale (danas Biblioteke) susreće doktora Izudina Džananovića, onog uvijek elegantnog tihog gospodina koji se nosi i ponaša kao da je i sada u Beču, gdje je studirao. Mimoilaze se uz pozdrave pune poštovanja i uglađenosti, pa mislim: kakve se sve kulture susreću pod ovom starom tvrđavom. A Igor žuri kući da pomogne supruzi Klavdiji, koja do jutra mora da nacrta na komadima pakpapira, brašnom i vodom slijepljenim, portrete Lenjina i Tita veličine ulaznih vrata, koji će biti postavljeni u velikoj sali Fiskulturnog doma zbog neke značajne konferencije. I mislim: kakve se sve politike susreću pod ovom tvrđavom, gdje ruski bjelogardijski emigranti crtaju Lenjina.  

Već se spušta veče na dobojsku kaldrmu i pognut žuri stari Štraus, građevinski stručnjak. U gradu se gradi na sve strane, pa mu je radno vrijeme od jutra do večeri. A žuri jer ga kod kuće čekaju supruga Mažana i kćerke Zdenka i Alica i topli ručak i večera istovremeno. Ali, poslije napornog dana mora da svrati u Stari grad na jednu duplu s nogu. Znam da će ga Salih iza šanka ponuditi još jednom i znam da gospodin Štraus to neće odbiti.

Noć već pada. Najavljuju je crkvena zvona. A tamo u daljini preko Bosne žmirkaju neka neobična mnoga svjetla, a s vremena na vrijeme začuje se i potmuli tutanj mine i obrušavanja kamena. Gradi se nova, široka pruga za Tuzlu.  

BOŠKO JELIĆ / In memoriam

Bez prošlosti budućnosti nema. Ova parafraza davne misli Anatola Fransa pada mi na pamet dok razmišljam o rastanku sa našim kolegom i prijateljem Boškom Jelićem. Jer, u Doboju niko od zvaničnih i mjerodavnih nije ni pomislio da bi ovaj grad trebalo makar i simbolički da oda počast svom dugogodišnjem i istaknutom javnom radniku, da mu se javno zahvali makar na jednoj komemorativnoj sjednici. Zašto da Radio Doboj na prigodan način ne obilježi odlazak jednog od svojih osnivača, čijim je glasom prije više od četrdeset godina počeo emitovanje svojih programa? Da slučajno ovdje tih dana nije iz Kanade stigao nekadašnji kolega Mirko Jeleč, ni oproštajno slovo u ime Boškovih kolega ne bi imao ko da pročita. Na čemu grad misli da gradi svoju budućnost?

Ispraćaj iz Doboja bio je, ipak, dostojanstven. Pred velikim brojem starih (da ne kažem: pravih) Dobojlija Mirko Jeleč je dirljivo pročitao ove riječi:

                                       Dragi prijatelji,

Došao je tužni trenutak da ispratimo  Boška Jelića. Ovdje će ostati neizreciva tuga i bol njegovih najbližih, ali i brojnih prijatelja i onih koji su ga poznavali i cijenili.

Njegovim odlaskom dobojsko novinarstvo, koje je nekada bilo razvijeno i uvažavano, izgubilo je jednog od svojih najznačajnijih predstavnika. Bio je jedan od začetnika novinarstva u ovim krajevima. Predano je radio na osnivanju radija u Doboju i Radio-Doboj se prvi put objavio njegovim glasom. Značajno je doprinio pravovremenom i objektivnom informisanju. Začetnik je muzičke produkcije koja je doprinijela očuvanju tradicionalnog izvornog melosa.  

Kao izvještač Televizije Sarajevo sa vrlo velikog prostora dobojskog regiona od Save do Zenice bio je decenijama gotovo svake večeri u domovima skoro svih građana Bosne i Hercegovine. O svemu što se dešavalo značajno, i dobro i loše, izvještavao nas je Boško. U onim oskudnim vremenima, ispunjenim entuzijazmom  i samoprijegorom, bio je i urednik i novinar, a u početku i vozač i snimatelj. Njegov novinarski doprinos afirmaciji najpozitivnijih ljudskih i društvenih vrijednosti danas je nesumnjiv i nemjerljiv. Svojim radom doprinio je i dobojskom rukometnom TV turniru šampiona, kao i mnogim drugim vidovima razvoja ovog kraja.

Boško je bio i učenik i profesor u dobojskoj Gimnaziji, cijenjen i voljen od svojih školskih drugova, a kasnije i svojih učenika. Među svojim kolegama novinarima bio je poznat kao dobroćudni boem, vedrog duha i blage naravi, poznati dobojski Bata Bole.

Prošao je kroz sve nedaće svoga vremena. Dane djetinjstva proveo je u 2. svjetskom ratu u izbjeglištvu. Odrastao je u poslijeratnim oskudicama u dobojskim đačkim internatima. Ostao rano bez majke, bio je upućen da se sam snalazi u teškoćama rane mladosti. Ali je, i pored svega, nalazio snage da bude dobar učenik, kasnije student, da se bavi sportom i bude među prvim dobojskim stonoteniserima, a u svojim poznijim godinama i jedan od organizatora obnavljanja ovog sporta u Doboju.

I u nedavnim teškim i zloćudnim događanjima Boško je ostao vjeran zahtjevima svoje profesije i ličnih visokih moralnih principa, bez obzira na teškoće, koje je dostojanstveno podnosio.

Boško Jelić je u Doboj došao iz Dervente kao dječak nakon završene male mature i ostao u ovom gradu, evo, do kraja života. Danas se vraća u Derventu, a mi ga sa bolom, tugom i zahvalnošću ispraćamo u prošlost našeg grada, u njegova najljepša sjećanja.  

Doviđenja, Bata Bole. Neka ti je vječna slava i hvala. 

                                                         (Slika je preuzeta od Alekse Blagojevića)