A kad smo već pomenuli Zbignjeva Herberta, usput, povodom pojeftinjenja njegovih knjiga kod nas, palo nam je na um da objavimo odlomak iz jedne njegove pjesme u kojoj se ovaj sjani pjesnik, jedan od najvećih u dvadesetom vijeku, bavi sudbinom svoje poezije.
Herbert Zbignjev
PISMO RIŠARDU KRINJICKOM
Neće mnogo ostati Rišarde zaista ne mnogo
od poezije ovog ludog veka sigurno Rilke Eliot
nekoliko drugih dostojnih šamana koji su znali tajnu
zaklinjanja reči forme otporne na dejstvo vremena bez čega
nema fraze dostojne pamćenja a govor je kao pesak
naše školske sveske iskreno izmučene
s tragom znoja suza krvi biće
za večnu korektorku kao tekst popevke ostavljen bez nota
plemenito ispravan čak previše očevidan
previše smo lako poverovali da lepo ne spasava
da vodi lakomislene od sna do sna na smrt
niko od nas nije umeo da probudi topolsku drijadu
da čita pismo oblaka
zato po tragovima našim neće proći jednorog
nećemo vaskrsnuti brod u zalivu pauna ružu
ostala nam je nagost i stojimo nagi
na desnoj boljoj strani triptiha
Strašni Sud
na mršava pleća uzeli smo javna pitanja
borbu protiv tiranije laži zapise patnji
ali protivnike smo - priznaćeš - imali ništavno male
i je li onda vredno snižavati sveti jezik
do buncanja s tribine do crne pene novina
...
(Odlomak iz pjesme iz one pojeftinjene već pomenute knjige, a u prevodu takođe već pomenutog prevodioca Petra Vujičića)
Nema komentara:
Objavi komentar