Dobojskim sjenovitim ulicama (7)

Evo me opet u onom davnom dobu u gradu koji se zvao isto kao i ovaj ovdje. 

Prilazim lijepoj žutoj kući, koja će za pedesetak godina biti sinagoga. Tako tvrdi onaj poznati prorok zvjezdočatac, kojem niko ne vjeruje. „A šta ti je to sinagoga?“ ptaju ga, a on mudro odgovara da je to ono što će ova kuća jednom biti. A sada je tu neki važni organ vlasti, pa se ispred te kuće okupilo mnoštvo ljudi. U prvim redovima su oficiri, pa frontovci, pa napredne žene, sve afežeovke i na kraju omladina, đaci uglavnom. 

A na balkonu te kuće – uglednici. Ispred njih, uz samu balkonsku ogradu oficir sa uzdignutom rukom govori na sav glas: „Naši najbolji borci su ginuli oslobađajući Trst i Goricu...“ U okupljenoj masi neko zapjeva: „Trst, Gorica i Rijeka biće naši dovijeka!“ I svi prihvate. Zaori se Trnjak mahala, a iz mase se prolama promukao glas: „Život damo, Trst ne damo!“ 

Među uglednicima na balkonu je neobičan čovjek, malo stariji, ali pokrupan, u tamnom, ali prilično pogužvanom, a na mjestima i vidno flekavom, odijelu sa isto takvom bijelom košuljom i crnom leptir mašnom. „Ko je onaj?“ pitam i kažu mi da je to pozorišni umjetnik drug Marić, koji sa našim amaterima priprema pozorišnu predstavu za otvaranje doma kulture, ako uskoro bude završen. 

U jednom trenutku drug Marić prilazi ogradi balkona, oficir govornik ga začuđeno gleda, a on širi ruke i snažnim baritonom počne da recituje: 

„Deca smo slobode svete, 

 takmaci slvanoga Sparte, 

 iz trešnjevog smo topa neprijatelje tukli 

 i izazvali glasno divljenje Bonaparte!“ 

 Pjesmu završava jednom žestokom psovkom, a masa viče: „Tako je! Tako je!“ „Trst je naš!“ „Život damo, Trst ne damo!“ Oficiri potežu pištolje i počnu da pucaju u vazduh. A stari umjetnik nestaje sa balkona, ili ga je neko unutra uvukao da ne ometa miting, ili mu je neki metak prozujao blizu ušiju. 

Ne znam kako se to sa Trstom završilo U Beogradu sam čuo kako jedan huligan prijeti drugome: „Ako te samo jednom udarim, tri dana ćeš vikat: Trst je naš.“ 

A ovdje nije riječ o Trstu, nego o drugu Mariću. Ali o njemu – drugi put.

Dobojskim sjenovitim ulicama (6)

Kad god prođem ovom ulicom ispod Juriškovca, začujem neobičan glas koji se javlja odozgo, sa Rajčinovca: RADIO-STANICA DOBOJ GLAVICA. PROGRAM ZA OMLADINSKE RADNE BRIGADE. Jeste, ono je taj brežuljak zvani Glavica. Na njemu su postavljene mnoge žice, stub sa zastavom, a program se emituje iz nevelike drvene barake podignute na sred Glavice. Nema radio-aparata, ali nisu ni potrebni, svuda gdje su brigade, postavljene su bandere sa zvučnicima. Ma, znam ja da se odatle ne emitiju nikavi radio-talasi, da je čitav taj sistem zapravo razglas. Ali, lijepo zvuči. Radio-stanica. A možda i griješim. Pored informacija o tome ko je prebacio normu, koja brigada je bila najbolja i kakvi su novi radni zadaci, često se čuje nešto nalik na reklame, a narod to zove parolama. MI GRADIMO PRUGU, PRUGA GRADI NAS! TRST JE NAŠ... Tako je i Salih Šumski , dok tjera krave na Ganin brijeg, počeo da viče svoje reklame: PRVI MAJ – DOBRO MLIJEKO. Viče on svakodnevno, bez obzira na datum. Na tom radiju nema muzike. Ponekad nešto odsvira ili otpjeva neki brigadir harmonikaš. Ali nedavno su došli po Ajšu, onu Ajšu što nije ni iz Gornjih ni iz Donjih Šušnjara, nego nekako sa međe. Ma, dobro se zna odakle je, ali sad je socijalizam i svi su ravnopravni. Kad za onih lijepih zlatnih jutara cure iz mahala stanu da peru pendžere, svaka cura pjeva svoju pjesmu, istina poistiha da jedna drugoj ne smetaju, i svaka pjeva lijepo da misliš da ne može ljepše. Ali, kad Ajša zapjeva, sve prstanu da joj pjesmu ne pokvare. Priča se da i ptice u Ankarama prestanu da pjevaju kad Ajša zapjeva. I došao komesar radio-stanice da kaže Ajši da je odlučeno da nešto brigadirima otpjeva preko radija. Komesar pita koju pjesmu zna, a Ajša kaže da zna svaku. „Znaš li neku o ovom našem socijalističkom vremenu?“ „Znam“, kaže Ajša, „Tri livade nidi lada nejma“. „To je više poljoprivredna, ali može“, složio se komesar. Pošto nema nikakve pratnje, Ajšino grlo mora biti savršeno, a to se postiže ispijanjem svježih kokošjih jaja. A toliko jaja nema u tri mahale, jer je emitovanje zakazano tek u nedjelju u deset. Nas su još smatrali djecom, pa smo imali pravo da se snalazimo kako znamo samo da Ajši svakodnevno obezbijedimo svježa jaja. I juče bi ta nedjelja. Komesar dođe sa džipom i odveze Ajšu, a mi svi, ko zna koliko nas je bilo, zakrčismo onu livadu iznad bolnice i brigadirskih baraka, a i mnogi brigadiri se okupiše oko bandera sa zvučnicima. Bilo je tu i flaša sa rakijom karabajićkom i pita, koje je ovaj put Suljaginica džabe dijelila. Kad odjednom sa svih zvučnika prolomi se Ajšin čist, podmazan glas. „Tri livade, nidi lada nejma!“ Puče jedna flaša o banderu, neki počeše podvriskivati, a Ajša - pjeva li, pjeva. Mislim da se do Rudanke čulo. A ona stara Mejra, što je stajala do mene, neočekivano me upita jesam li ja njena jaja krao za Ajšu. Priznao sam. „Vidim ja“, kaže Mejra, „dok ona moja grahorka zakokodače, eto tebe preko Avdagine tarabe, pa pravo pod magazu, gdje ona nosi. Ali, neka si, nejse, isplatilo se“.

Intermeco

SVI  NAŠI  LOPOVI

Svi koji su vidjeli kad sam napisao ovaj naslov, pitali su je li to novi popis stanovništa ili se to odnosi na ovaj postojeći i ima li tu pitanje o nacionalnoj pripadnosti. Naravno da ima.  Jer, i lopovi imaju nacionalnost i bitno se razlikuju. Naši lopovi su pošteni, a njihovi su još gori. Nikad ne bismo svoje lopove mijenjali za neke druge. Vidjećete na izborima.

U ovih naših nekoliko (još se ne zna tačan broj) jezika riječ lopov ima jedno vrlo delikatno značenje. Kad djevojka momku kaže „Lopove jedan!“, to znači skoro izjavu ljubavi. Riječ lopov se upotrebljava „od milja“ kao i neke druge lijepe riječi. A to pokazuje i naš stav prema lopovima.

Istina, do lopova se danas teško dolazi, morate se najaviti, pa čekati,  uvijek su zauzeti. Ne znam šta još rade. A rade li, rade. Toliko toga treba srediti. Sredili su banke, fabrike, velika i mala preduzeća, sredili su državu, kulturu, obrazovanje, saobraćaj, prošlost, sad nam sređuju i budućnost. Jer, ko će im za toliki trud obezbijediti zaslužene penzije? Počeli su i misli da kradu, suze naše, snove, stihove... I duše hoće da nam srede.

A ima ih. Kad bi se organizovala parada ponosa lopova, kolona bi se otegla do Evropske unije. Sve pokradoše. I ne prestaju. Kad pomislimo da više nemamo ništa, oni pronađu. Da njih nema, davno bismo propali. Oni otkrivaju naše neotkrivene resurse i svakodnevno nas ubjeđuju da su naša bogatstva neiscrpna.

Nismo ni znali šta smo imali dok nas nisu pokrali.

Sad znamo. I ponosimo se tim što su nam oni otkrili. Nedavno je jedna grupa lopova provalila u neki restoran i ukrala dvije porcije ćevapa, više nije bilo pripremljeno. Kakvi kradljivci, takav i pokradeni.  A mi smo nešto drugo. I naši lopovi su drukčiji. Kod nas je sve na nivou. Lopovi su na cijeni. Naši uvaženi lopovi znaju šta rade i kako se to radi u savremenim uslovima. Za te poslove oni su kvalifikovani, imaju diplome, prvo su to sredili po Bolonji, ali i po svim drugim opštinama, kantonima i distriktima. Važno je da rade transparentno.

Iskeno, žao mi je naših lopova. Pa, i oni su ljudi. A rade u tako teškim uslovima i to danonoćno, nemaju vremena ni za osnovna ljudska prava. Život im prosto prolazi u neznanju. Oni su vlasnici nekakvih preduzeća s kojima ne znaju šta će, raznih vila koje treba održavati, a ne služe ničemu, donose se zakoni samo protiv njih, neki rijetki su već osuđeni ni krivi ni dužni. Oni smatraju da su ih osudili veći lopovi i to samo iz zavisti. A sve je moguće. Eto, takvi smo mi, lopovi.   

Dobojskim sjenovitim ulicama (5)

Pavle Stanišić: VIJEK

Aktuelno

Temeljne vrijednosti

Za trenutak ćemo sići sa dobojskih sjenovitih ulica i posvetiti malo pažnje onome što se oko nas danas  dešava, a tiče se osnovnih društvenih vrijednosti.

Rajna Dragičević, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu. svojim studentima na apsolventskoj večeri obratila se govorom, koji je u javnosti izazvao mnoge polemike. Pokrenuta su pitanja osnovih vrijednosti. Na jednu od tih reakcija (novosadskog profesora Alekseja Kišjuhasa) replicirao je i naš stari poznanik i saradnik ovog bloga Božidar Stanišić. Evo Kišjuhasove reakcije i Božidarove replike.

Aleksej Kišjuhas:

Govor koji se navodno čuo na proslavi apsolventske večeri studenata Filološkog fakulteta u Beogradu uzburkao je ovdašnje društvene mreže. Pod pretpostavkom da je dotični verno prenesen u štampanim medijima, sam govor se počeo širiti domaćim internetima. I to brzinom lažnih motivacionih citata Ive Andrića ili lažnih izjava Merilin Monro, svejedno.

Za eventualno neobaveštene, reč je o obraćanju apsolventima navedenog fakulteta koje je bilo posvećeno odbrani profesije profesora, večitim temama „pravih vrednosti“, uz sporadičnu pljuvku po rijaliti programima, onako, umesto kusura. A iako je vlada Dačić-Vučić poslala tezu o „dve Srbije“ na đubrište istorije, mišljenja o ovom govoru danas su podeljena poput tog blaženopočivšeg rova. I zato, čak i ako posredi nije autentična stvar, već nekakav marketinški trik ili slična ujdurma, objavljene i naširoko „šerovane“ reči zaslužuju pažnju i komentar kao fenomen nezavisan od izvora.

Prvo, ispravni momenti. Prosvetni sistem je zaista u potpunom haosu i demonstrira jedino to da je dno pomično. Zatim, rušenje motivacije kod ljudi angažovanih u prosveti je važan problem, a govor karakteriše i jedna ipak lucidna rasprava o ispraznom karakteru mnogih novih zanimanja. Konačno, savetima o tome da budući profesori treba da izvuku najbolje iz svojih učenika, da treba da prepoznaju njihov trud i slično, zaista se nema šta mnogo prigovoriti. Međutim, saveti o tome da treba voleti svoju zemlju i ostajati u njoj već su nas jahali. Učenje dece patriotizmu, tom poslednjem utočištu hulja? Bilo je dosta za jedan život.

S druge strane, navedeni govor je i društveno anahron i individualno arogantan. Na primer, do zvanja profesora zapravo se uopšte ne mora stići upornim i vrednim radom, kako se u govoru tvrdi. Od sitno ispisanih puškica do krupno sažvakanih skripti, mnogi današnji profesor nije uradio svoj domaći zadatak dok je bio na fakultetu. A do vlasništva nad restoranima, firmama i privatnim avionima – koji se u govoru kontrastiraju profesorluku – može se stići preko noći, ali i izuzetnim radom i trudom. Odmeravanje ta dva truda sa jasnim sklonostima prema prvom može nam prijati, ali ga to ne čini manje bahatim. Zatim, uporno se i samozaljubljeno ponižavaju gotovo sve ostale profesije, a čak se i časovi srpskog jezika („glavni predmet, prvi u rubrici u dnevniku“) uzdižu iznad ostalih.

U govoru se kritikuje čak i praksa promene zanimanja („foliranti koji menjaju profesije kao prljave čarape“), u jednoj prilično statičnoj viziji koja je u nesaglasju sa stvarnošću i zahtevima savremenog društva. Profesori marksizma, te opštenarodne odbrane i društvene samozaštite su, prema ovakvim porukama, trebali ostajati u svojim čarapama, koliko god da vonjaju? Konačno, zar je dovoljno samo samozadovoljno biti profesor? Profesorke sociologije, dakle, profesije ovog kolumniste, jesu i Mirjana Marković i Vesna Pešić. Biće da se ne broji samo seksi diploma. Jer, da je tako, njena jedina funkcija bila bi u tome da se majka u frizerskom salonu, a otac u kafani (može i obrnuto, moderno je doba) pohvali da je derle diplomiralo.

Svakako najdramatičniji trenutak govora je poziv na „kretanje u rat protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna i biznismena“. Veli govorancija da se bitke vode u učionici i da traju po 45 minuta, dakle stilska je figura i možemo da odahnemo, ali, zaista – u rat? Otkud ta neodoljiva privlačnost onih bolje obrazovanih da sa ratoborne visine gledaju na one koji to nisu? Da li je to taj famozni bolonjski „dodatak diplomi“? Posebna je tema što govor karakteriše fundamentalna logička greška: on polazi od premise da je obrazovni sistem urušen a deca nezainteresovana, a zatim gradi argumente oko toga da je jedino diploma (profesora) važna, te da samo ona istinski hvata boga za testis („Od časa srpskog do kosmosa!“). Biće da se do časova logike nije stiglo, od tolikog čuvanja „našeg jezika i kulture“.

U čemu je zaista problem ili logička greška? U tome što navedeni govor zapravo ne govori o obrazovanju, već o popisu društvenih problema iz jednog vrlo ličnog i uskogrudog ugla. A u trenucima kada o nekakvom školovanju i govori, on govori o formi, a ne o suštini: kako se ponašati pred drugima, kako unaokolo deliti patriotske i kulturnjačke lekcije i kako istovremeno držati i nos i trajnu visoko. Možda je to sasvim u redu i prikladno za apsolventsko veče – malo motivacije nije na odmet dok žuljaju štikle i padaju bretele. Suština uopšte nije u navodnom autoru govora, već u onom mnogobroju spremnih delitelja ovog teksta koji time poručuju da i oni dele takve stavove jer su i sami, ah, tako visoko obrazovani. A to što se učilo noć pred ispit, polagalo na „bubice“ i napijalo zbog šestice, tada je manje važno.

Ironično, ali upravo bi famozne starlete, u pauzi čitanja „Tolstojevskog“, potpisale ovako fini manifest diplomi kao sredstvu za trpanje prstiju u oko drugima. Ideje poput ovih zapravo su isprazne besmislice „finih ljudi Srbije“ koji, kada amaterski ne glume Paola Koelja ili Nika Vujičića, razotkrivaju duboko zatvorenu svest. Želju za preoblikovanjem sveta isključivo po sopstvenom ukusu i ličnom shvatanju vrednosti i kulture, uz želju za regrutovanjem armije koja će misliti isto.

I ovaj kolumnista i asistent drži mnoge vežbe studentima na univerzitetu. Iz sociologije, discipline koja nije prva po rubrikama u dnevniku niti po rubrikama Zavoda za zapošljavanje. I (budući) sociolozi pate od predimenzionirane slike o samima sebi, u čemu ih on na svojim časovima pokušava i razuveriti i obeshrabriti. Govori im da umesto da menjaju društvo, a mnogi se upisuju sa tom namerom, prvo pokušaju da ga dobro razumeju. I to da bi taj kratak trenutak vremena koji nazivamo životom ispunili smislom. I ubeđuje ih u to da polaganje ispita i sticanje diplome zapravo i nisu toliko važni. Jer su naši životi kratki, teški i u krajnjoj liniji besmisleni. Da li zaista želimo da ih potrošimo u ubeđivanju drugih da nemaju pojma i krojenju sveta po svojoj volji?

Ne, svojoj egzistenciji smo dužni jedno usredsređivanje na puno ozbiljnija pitanja i na mnogo veće i čvršće stvari u sveopštoj sitnoći i banalnoj prolaznosti. Ta čvrsta stvar je znanje i ono započinje radoznalošću. Jednim interesovanjem i strašću za spoznajom sebe i sveta unaokolo, za preispitivanjem i istraživanjem bez unapred zadatih rešenja i svesrdnog nutkanja pravih vrednosti. Dakle, u usvajanju širokog znanja o svetu u kojem živimo, koje je zapravo samo sebi cilj. Ne da bismo bili bolji od drugih, već da bismo bili bolji za sebe. Ključ je u postavljanju pitanja koja su „veća od života“ i naše tupe egzistencije koju zovemo karijerom. Tek tada razbijamo začarani krug banalnosti i prozaike. Među mladim ljudima koji dolaze na fakultete treba probuditi neprekidnu želju za zapitanošću i za saznavanjem, a ne želju za deljenjem lekcija i posmatranjem drugih sa visine. Filozofska poenta je zavoleti ljubav prema znanju, a ne prema profesiji. Samo tada diploma ima smisla.

Božidar Stanišic:

Studentima autora ove kritike, dakle buducim sociolozima, kojima, izmedju ostalog, uopste ne zavidim - ne vjerujem da je lako slusati predavanja A.K. - savjetujem da na primjeru upravo ovog teksta odrze nesto-kao-vjezbu o primarnom semantickom problemu koji, kao takav a nametnut glagoljivoscu A.K., moze izmaci samo onima koji, sa maglom u glavi i odsustvom emocionalnog nemira, koracaju kroz balkanski i, naravno, evropski svijet bez ikakvih parametara eticke, socijalne, kuturne i politicke naravi. Ta, primarna, tema bi mogla ako ne vec morala biti "Contradictio in adiecto u clanku A.K.". Ona, sekundarna tek uslovno, bila bi o zavisti, jasno prisutnoj od pocetka do kraja teksta A.K., koja, svejedno sto je autor pokusao da je zamota u argumente protivne iznesenim u poruci prof. Dragicevic, izbija na povrsinu od onog "navodno" pa nadalje, zakljucno sa autorovim mudrovanjem o znanju i diplomi. Jeste, neko se usudio, nimalo navodno, da uzburka jedno od mrtvih mora, ali u tim talasima odjednom se nadju ne samo razni Mister Dolari, vec i poneki vrli kolumnist o kojem bi i nimalo pokojni Krleza rekao jasno da magla u glavi mozda godi tijelu i sujeti ali zamagljuje vidik na drustvo i covjeka, na poljuljane ili vec urusene temelje svega sto rado nazivamo civilizacijskim ali nasim djelovanjem na to pristajemo. To pristajanje ima svoje ime - konformizam. Koji bi mogao biti treca tema studentima A.K.

A evo i spornog govora.

 

Rajna Dragičević:

"Dragi moji studenti, poštovane kolege, budući profesori, 

Na dan kada smo proslavljali vaše apsolventsko veče, odložen je maturski ispit malih maturanata jer su se testovi koje je trebalo da popunjavaju pojavili u javnosti. Ovaj događaj samo je jedna od brojnih manifestacija urušenosti našeg prosvetnog sistema, kao i društvenog sistema u svim oblastima.

Dolazeći na vaše veče i gledajući vas onako doterane, nasmejane, mlade i pune pozitivne energije, razmišljala sam o tome hoćete li uspeti da zadržite taj optimizam i kada diplomirate i kada se suočite s niskim platama, nedovoljnim uvažavanjem profesorske profesije, prilično nezainteresovanim učenicima, roditeljima koji su uvek na strani svoje dece (čak i ako je to na njihovu štetu), različitim pritiscima i omalovažavanjem.

Mnogo toga oko vas ubijaće vam motivaciju. Ipak, ako mene pitate, na listi vrhunskih zanimanja nalaze se sledeća: profesor, lekar, advokat, sudija, inženjeri, još jednom, profesor. Ako pitate sve roditelje ovog sveta čime bi želeli da se njihova deca bave, odgovoriće vam na isti način.

 Raznorazni nepismeni i polupismeni ljudi danas sebe olako mogu nazvati nekakvim pi-arovima ili menadžerima, neobrazovane voditeljke sebe zovu novinarkama, a folk-pevačice umetnicama, da i ne govorim o art direktorima, biznis konsultantima, bek-ofis administratorima, velnes konsultantima, ivent koordinatorima, kopi-print operaterima, marketing konsultantima, ofis-asistentima, portfolio-menadžerima, produkt dizajnerima.

 Iza zvučnih naziva zanimanja najčešće se kriju foliranti koji misle da se ugled može steći preko noći, kriju se oni koji nisu imali izdržaj da završe fakultet koji su započeli, oni koji menjaju zanimanja i profesije kao prljave čarape. Nemojte zaboraviti da se profesorom, lekarom ili sudijom niko ne može samoprozvati.

 Ponosite se svojim zanimanjem koje se može steći samo upornim, vrednim radom, odricanjem, nespavanjem i višegodišnjim samosavladavanjem i samoodricanjem. Ne dozvolite da vam bahati, hvalisavi i samouvereni vlasnici raznoraznih restorana, firmi, privatnih aviona, luksuznih stanova drže lekcije o uspehu, jer VI STE PROFESORI, a oni su samo vlasnici kvadratnih metara!

 Pokušavaju da omalovaže profesorsko zanimanje. Imajte na umu to da ste vi čuvari dostojanstva svoje profesije. Zvanje profesora stiče se sa puno truda, ali još više muke treba uložiti u znanje kako nositi tu važnu titulu. Vodite računa o načinu na koji se ponašate i kada niste u školi,razmišljajte o svom odevanju, stavu, odnosu prema kolegama, prema učenicima i njihovim roditeljima.

 Ako sebe srozate u sopstvenim očima, onda će vas i okolina gledati sa omalovažavanjem. Budite ponosni, samouvereni, budite spremni da učite i da se doživotno usavršavate, jer VI STE PROFESORI!

 Volite svoje učenike. Upoznajte ih sa onim plemenitim što nose u sebi, a čega često nisu svesni. Izvucite ono najbolje iz njih. Podignite im ugled u njihovim sopstvenim očima. Nipošto im ne poklanjajte ocene, ali im stalno omogućavajte da poprave ocene koje imaju. Prepoznajte i poštujte njihov trud. Pokažite im da mogu biti uspešni ako rade. Ne ubijajte im volju.

 Profesorski autoritet ne stiče se preteranom strogošću i samovoljom, već pravednošću i nedvosmislenim dogovorom kojeg obe strane treba da se pridržavaju. Hvalite najbolje jer ćete time inspirisati i ostale da se potrude i ponekad budu najbolji. Pružajte šansu mnogima da ponekad budu najbolji.

 Nemojte biti drugari sa svojim učenicima i pokušavati da im se na taj način približite. Vi treba da postavljate pravila u svojoj učionici, da određujete granice, da držite konce u svojim rukama, jer oni su učenici, a VI STE PROFESORI!

 Ne zaboravite da ćete predavati glavni predmet, prvi u rubrici u dnevniku, i da ćete sa svojim učenicima provoditi više vremena od svih ostalih profesora. Vaš uticaj na učenike biće najvažniji. Budite svesni te odgovornosti. Kao profesori srpskog jezika, vi ste čuvari našeg jezika i kulture.

 Učite učenike da vole svoju zemlju. Često se može čuti kako profesori svojim najboljim učenicima savetuju da što pre odu odavde. Počelo je da se podrazumeva da je najbolji uspeh u školi sigurna propusnica za odlazak iz Srbije. Hajde da preokrenemo perspektivu! Ukažite najboljim učenicima na to da treba da ostanu u Srbiji jer će joj, kao najbolji, pomoći da se oporavi i postane bolje mesto za život. Ne dozvolite im da odu i da prepuste zemlju svakojakom ološu!

Zacrtajte im kao životni zadatak da se bore protiv živog blata u koje tonemo. Usadite im osećaj za društvenu odgovornost i objasnite im da ovu zemlju niko ne može očistiti osim njih. Ako se potrudite, videćete da će vas đaci poslušati, jer VI STE PROFESORI!

 Budite uvereni da seme svih ekonomskih, političkih, kulturnih, moralnih reformi u ovoj zemlji može da proklija samo u porodici, ali i u vašoj učionici, i to upravo na časovima srpskog jezika i književnosti! Zato se trudite da budete uzor svojim učenicima.

 Krenite u rat protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna, biznismena i pobedite ih. Vi im morate postati orijentaciona tačka, svetionik u životu! Za taj rat imate 45 minuta dnevno skoro svakog radnog dana, a to nije malo. Pobedićete tako što ćete dati sve od sebe da saržaje koje treba da predstavite svojim učenicima učinite zanimljivim, uzbudljivim, svežim. Uspećete u tome samo ako mnogo znate, ako volite ono što radite i ako ste posvećeni. 

Učenici to mogu da prepoznaju, i to nepogrešivo. Ne obazirite se na činjenicu da se neke vaše kolege ne pripremaju za časove, da mnogi ništa ne rade, a primaju platu, ne obazirite se na trulež oko sebe i ne predajte mu se! Neka vaš čas bude oaza znanja u sveopštoj pustinji, svetla tačka u mraku, zrno smisla u besmislu.

Vi imate misiju: ako uspete da povratite autoritet škole i znanja (a to se ne može postići nijednim zakonom, već entuzijazmom profesora), padaće kao domine sve prepreke ka boljem životu u Srbiji. Od časa srpskog do ekonomskih reformi! Od časa srpskog do borbe protiv korupcije! Od časa srpskog do kosmosa!

Vaša moć je ogromna i vaš zadatak je od strateškog značaja. U tome je razlika između vas i raznoraznih menadžera, konsultanata, koordinatora, administratora, operatera, bogatih vlasnika lokala i ostalih eksperata za prodavanje magle. U njihovim rukama su projekti, lokali, avioni i kamioni, a u vašim rukama je budućnost ove zemlje. Nikada nemojte zaboraviti: VI STE PROFESORI!

Dobojskim sjenovitim ulicama (4)

A ono tamo na biciklu je Nađin tata, stari Karabin. Kako li se ono zove? Trenutno je toliko udaljen da ne mogu da se sjetim. Inženjer Karabin. A kakav inženjer? Pojma nemam. Na njegovom stolu u onoj nevelikoj kući u Barama gomila je papira. To su projekti raznih mašina koje će raditi u nekim novim fabrikama. Na nekima se već nešto i proizvodi. Dakle, mašinski inženjer? Zaista ne znam, jer kad je trebalo izgraditi prvu benzinsku pumpu u Doboju, onu uz još nezavršenu ulicu prema novoj stanici, projekat je povjeren inženjeru Karabinu. I po njegovim nacrtima izgrađena je ova pumpa sa velikom nadstrešnicom, koju su u početku držala dva tanana stuba. U jedan od tih stubova udario je prvi kamion koji je naišao velik i pretovaren. Klonuo je i stub i nadstrešnica. Tada još nije bilo iskustva sa saobraćajnim prestupima, pa se smatralo i pričalo da je za to kriv projektant, koji nije dobro izračunao izdržljivost stubova u odnosu na snagu kamiona. Nedavno, odnosno, ubrzo nakon toga, napravljena je nova nadstrešnica sa masivnijim stubovima, tako masivnim da više ni jedan kamion nije pokušao da im provjerava izdržljivost.

Na velikom stolu inženjera Karabina, nad kojim nisko spušten visi veliki improvizovani luster, uz gomile papira i olovaka sjedi ona šarena, dobro uhranjena koka, koja se po kući kreće bezbrižno, svjesna da oni nju ne drže iz onih surovih i podmuklih pobuda iz kojih ljudi inače drže kokoši. Ali, jednoga dana i ona je prošetala oko svog novog stana u Barama i otkrila svježu zelenu salatu u vrtu prve komšinice. Kada je inženjer Karabin sa posla stigao kući, komšinica ga je dočekala takvim psovkama kakve on do tada vjerovatno nije čuo. A kad je ušao u kuću, dočekala ga je i supruga Ljubica, a pomalo i Nađa. Napale su ga kako on te grozne psovke može ćuteći da podnese. „Vrati se, pa i ti njoj skreši kao i ona tebi!“ „Dobro, ali šta da joj kažem?“ „Sve ono što je i ona tebi rekla.“ Izašao je i one su čule njegov ozbiljan glas:

„Izvinite, gospođo, ali dozvolite mi da vam se vrlo kratko obratim i da vam kažem da sve ono što ste vi meni rekli, u određenim okolnostima, može da se odnosi i na vas.“

Komšinica je ostala dugo poluotvorenh usta, a gospodin Karabin je oznojen ušao u svoj stan i zadovoljno saopštio: „Sve sam joj skresao!“

Inženjer Karabin se razumije i u mašinstvo i u građevinarstvo, ali vrlo slabo u komšijske odnose. Ipak, sad mi je jasno. Pa, on je inženjer muzike. Od njega je Nađa naučila sve one stare pjesme, kojima nas oduševljava, a koje se nigdje ne mogu čuti. Po dikim stepjam Zabajkala, ili Pod baljšim šatrom golubih njebes... Kad smo mu donijeli onu staru citru, koja siguno stotinjak godina nije zasvirala, pažljivo je pregledao, sve nedostajuće žice zamijenio je novim za gitaru. Napravio je divni mesingani ključ za štimanje tih brojnih žica, naštimao je citru i napisao note specijalno za ovaj instrument. Kad je neki dan zasvirao, zvučalo je kao da svira čitav orkestar. I Nađa je bila oduševljena, ali ona nikada nije odustala od gitare, bila joj je zgodnija da je ponese i u školu, i na izlet, i na ekskurziju, da uz nju zapjeva i u parku, i na velikom odmoru, i u vozu, i na brodu.

Možda on i sada u sebi ponavlja neku od onih davnih pjesama, dok se vozi prema nekom preduzeću, gdje će mu se, svakako, obradovati, ali čini mi se da pedala tog starog bicikla okreće sve sporije, sve sporije. Ili je, možda, takva melodija koju čuje.