Kada sam napisao posljednji tekst, mislio sam da će izazvati buru reagovanja. Vjerovao sam da će se mnogi prepoznati i pokušati da se odbrane. Ali, desilo se ono najgore, ono što se kod nas najčešće dešava, odnosno, ništa se nije desilo. A to ništa znači: Možeš ti da pišeš, možeš da govoriš što god hoćeš, to je nama svejedno, govoriš "u prazno". A ne vjerujem da je to baš tako, jer kad bi bilo tako, ne bismo imali nikakve šanse, nikakve perspektive. Možda oni koji misle drukčije, jednostavno - ne čitaju ovo. Ako uopšte misle i ako bilo šta čitaju. Uh, ova mi je dilema baš uvredljiva. A ovdje nikoga ne treba vrijeđati, to je najopasnije. Uostalom, neko rješenje ove dileme će se naći, neko opravdanje, jer mi opravdanja imamo za sve i uvijek. O tome kako smo nekada "komunistički" pravdali odlazak naših ljudi na "privremeni" rad u kapitalističko inostranstvo, govori i gornji aforizam.
Nema komentara:
Objavi komentar